Наташа Ђуровић: Ибарска стража


У мрклој ноћи прошараној суснежицом и фаровима аутомобила који су се кретали усецима, камени војник је стајао на својој стражи. Сузе су му се сливале у реку која је мирно текла ка ушћу, помирена са судбином.

– Ето, видите – обраћао се птицама које су тражиле склониште. – Долази зима, сакријте се добро, мразеви ће тек наступити – реко је, не скрећући поглед са даљине у коју је деценијама гледао. На то га нису могла натерати ни осичја гнезда направљена у прорезима шајкаче, ни змије које су се излегале у стенама на којима стоји и мотале се по његовим чизмама, нити завијања звери. Чак и кад је причао са сенима својих сабораца, гледао је преко шума, поља, кућа, путева…

– Шта видиш? – питали би га понекад, описујући где им се тачно налази кућа, њива, иако је камени стражар то знао. Пуштао их је да му причају, правећи се да не зна, да гледа, тражи… Одговор су наслућивали, али нада је проклетство које ни мртвима не да мира. Шта год рекао, изнова их је сахрањивао. Најчешће је ћутао и плакао, сузама тешким, густим, попут смоле. Мисли му је прекинуо глас који га тихо позва.

– Шта је било, Ђорђе? Што си сам? Неће Свети Никола још, поранио си?

– Знам. Драгачевац тражи дуван, имаш ли?

– Немам. Откуд ми дуван?

– Знам да немаш, него… да питам.

Заћуташе. Мук се обави око стене.

– Плачи, Ђорђе, слободно. Плачи…  Не стој ту као кип. Надживеле нас куће, њиве, виногради, воћњаци, криво ти је, знам.

– Е, мој стражару. Криво ми беше испрва због тога, а да сам знао да ћу гледати како и то умире, радовао бих се што ме макар помињу. Овако, немар поједе све: ко жижак греде на кућама и болест винограде, воћњаке, ал шта ћеш, не вреди. Шта рече, немаш дувана, а?

– Немам, Ђорђе. Реци Драгачевцу да мирује. Сад би дувана, скоро је тражио ракије.

– Вели, иди, Шумадинац, види да нема на нечијем гробу. Бог с тобом, Драгачевац, одговарам, де са гроба да узимам!  Види, ако неко оће да ти да. Ни у Албанији у највећим мукама нисам диро туђе, ал знаш га. Немати он мира никако.

Стражар уздахну. Дубоко. Од тог уздаха, пукотину на глави  пресече бол,  као рану пред невреме.

– Кажи му да је родило ове године лепо у његовом крају, да су му потомци добро. Домаћини су, вредни, радни, купили још земље.

– Добро, казаћу му – преко воље изусти Ђорђе. Крену, па се врати. Застаде, као да је хтео нешто рећи, али се предомисли. Опет застаде, па се врати и настави:

 – Знаш који ми је дан у животу био најлепши?  Онај кад сам умро. Прешли смо Албанију и истина је што веле: нико не зна шта су  муке тешке, док не пређе Албанију пешке. Шта ћеш, тако ми се заломило. Нисам дочеко да се вратим кући. Јеби га, под капом небеском свега има. Потоварише нас на лађе. Лежим и гледам, а небо плаво, плаво… Никад тако нисам видео. Ођедном сунце поче да баца расцветале гране. Пита ме оћеш ли, Ђорђе, дудиња? Узми, еве, колко ти душа жели. Јео сам, не знам дал ми верујеш, стомак ме заболео. Спавало ми се, борио сам се с асном, а оно ми рече да одремам слободно. Никад слађег сна, брате… Нешто ми беше топло и у сну од те топлоте ожедним. Отворим очи, сунце ми се смешка и осетим воду. Много воде, дави ме. Колко су оне дудиње биле слатке, толко ми вода беше слана. И мрак. А ја се у сну запита де ли је сунце нестало. Даље знаш… Ето… Побацали нас у море, а да душе нисмо честито испустили. После смо видели шта је било. Ал да ти кажем, да нисам умро, мора не би видео, нити би се онако слатко наспаво и најео дудиња, таман да сам још сто година живео…  Добро. А, шта рече, немаш дувана, а? Јес, реко си… Добро… Одо ја онда.

– Е, мој Драгачевац, шта да ти кажем? – поче стражар кад је остао сам – да су ти потомци свили гнезда међу онима против којих си ратовао? Да ће доћи дан кад ће ти свој на свога ударити? Знаш ти све, зато и немаш мира. Да је родило, родило је. Свега ће бити, само…

– Нека свака цура чује, шта јој војник поручује, ооооој – одзвањало је кроз ноћ. Стражара који никад није спавао, мало шта је могло изненадити, па прекорно рече:

– Што се дереш, несрећо, зар тако приличи војнику? Што си распојасан?

 – Не дерем се, певаааам! Што, неко ће ме чути? – одговори војник без ноге и руке, који се полако спусти до реке и кад виде свој одраз у њој, опсова:

-Јебем ти, Цер! И звезду Даницу! Јебем ти сунце, лебац, крв ти јебем! – и псујући нестаде у правцу шуме. Стражар прогута речи, као и сваки пут кад би га видео.

 – Шта му би?- изненађено ће Радоје

 – Не дирај га! Ћути…

 – Ево, сад ћу да ти кажем шта ми би, сунце ли ти јебем! Погледај! Добро ме загледај, Радоје!

Видиш како су ме унаказали? Видиш ли?! Нисам јој смео на очи ни кад јој је душа дошла овамо. Нисам јој смео  ни у сан, иако ме  молила. Цео њен живот, гледам је из прикрајка. А била је… најлепша! Мислила је на мене и кад је децу рађала. Палила ми је свеће до последњег дана. Ал то нико не зна. Јебем ти рат и ко га започе! Да могу, поново бих умро, од муке!

Ћутали су. Радоје се узвртео, нешто би рекао, али га стражар предухитри:

 – Радоје, иди до куће. Ти имаш где.

– А испратили нас, као да су знали да  нам је последње- убаци се војник са Цера. Онако, за себе… И настави да пева.

– Имам, ал… Нешто ми се не иде. Не вуче ме.

– Не лажи, Радоје, не приличи ти! Да и тебе није Драгачевац послао да тражиш дувана? Иди, спрема се весеље код тебе.

– Весеље? Какво весеље?

-Чукунунука ти се удаје!

– Која чукунунука? Чија је?

– Не дрви, Радоје, знаш шта ти говорим. Ћерка твог праунука. Унука Милошевог старијег сина

-Није ваљда онај што…

Стражар љутито прекиде Радоја: Јесте, његова ћерка!

– Није он мени ништа! Изрод!!! Ракићи никад нису били кукавице, а он је погинуо бежећи са фронта! Рекли су ми људи, немој да мислиш да нису. Не смем пред сенке да им изађем од срамоте!

-Ћути, Радоје!!! Тишина!!! Љутиш ме, знаш!!!

 -Шта ћути!? Зар смо такав пород оставили? То није пород то је…

– Макар си оставио пород! Огласи се војник и даље седећи крај реке.

– Боље да нисам. И мрвог ме бог кажњава.

 -Не будали! Не хули! Радоје, несрећо!

-Девојка не памти оца…

– Нема кога ни да памти!!!

– Не вичи, Радоје! Судбина је различите путеве свима одредила. Није свако за војника на бојном пољу.

-Ти ћеш да ми кажеш да не вичем! Саже се да дохвати камен, а војник са Цера додаде:

-Бежао бих и ја да сам имао коме. Побегао бих и одавде, него у ноге гађаше, маму им јебем!

Мирно гледајући како Радојева рука клону, јер није могла да подигне камен, стражар упита:

– Шта покушаваш, црни Радоје, брате мој! Не можемо ми више ништа, сем да благословимо, да нам буду живи и здрави. Наши су. Наша крв,  какви год да су.

– Кад је… Кад је свадба? Де је венчање?

 -У идућу недељу. У старој цркви. Лепо су спремили, авлија ти је пуна… Радости…

– У старој цркви? Ту смо се  Милка и ја упознали. На вашару за Госпојину. У колу. Еее, да ми је само једном да заиграм. Све смрти овог света бих дао за један дан живота. Ту смо децу крстили. Кад се само сетим. Е, моја Милка… Што ти је младост лепа, бре, пуна снаге.

 -Ууу, Радоје, ала си остарио! И чукунунуке имаш – задиркивао га је војник, нашта овај бесно одговори:

– Да ниси мртав, ја бих ти дошао главе, да знаш!

– Радоје, где је Илија, не виђам га, одавно – прекинуо је стражар препирку

 -Који Илија?

– Наш Илија, са оне стране Мораве, што кажу.

– А, он! Ја мислим онај…На свом гробу.

 – Како је лепо имати свој гроб. Легнеш и нико те не дира. Мени дође да полудим од оних што су их бацили преко мене. Нагњечили ми ногу, а рука ме нешто побољева на време, па не могу да их макнем. Има и горих од тебе, Радоје.

– Откад су му пронашли тело и саранили по Божјем закону, како ваља и доликује, слабо долази. Увек је био ћутљив, али сад још више. Зна како нам је, па се склања. А и лепо му је, ваљда. Међу својима је, каже. Знаш ти стражару све, него ајд… Неки наши млади, учени људи, тражили по списима неким и открију да много наших има по страним земљама. Кућани мислили да су умрли негде у заробљеништву, али нису. Умрли у болницама, ко људи. Превезле их Швабе, истуриле даље, написали да су отишли у своју дедовину. Наши све то потврдили, а они остали ко зна де. Илију и још неке вратили. Јавиле се породице, а неки чекају. Да л ће дочекати, не знам, ал нека Бог поживи те наше људе који су их нашли, а лажовима, семе да се затре, што Швабама иду наруку.

– Радојееее, зна ли се теби гроб?

– Зна се, Богу фала. И спомен имама. Гроб зарасто у траву, спомен ороно, ал не мари. Некад ће се неко сетити.

– Тако је, Радоје и зато води рачуна шта причаш. Ниси ти лош, ал си пргав!

– Војниче, не разговара се тако са мном! Нисам пргав, праведан сам. Мој је, ал не ваља! Ко зна на ког се, метнуо и како се семе Ракића изродило тако…

– Праштај, Радоје! Праштај, зарад будућности и зарад мира своје душе – благо рече стражар

– Што реко Ђорђе, какве будућности? Све нестаје, утире се.  Је л истина да нам младеж напушта земљу? Да иду ко зна де… Мислим… Да ће кости оставити тек тако… Да им деца нашки тешко говоре, ко да, боже ме опрости, нису како треба?

На те речи, стражар оштро рече:

-Иди, Радоје! Иди и ти војниче, сметате ми! Пада снег, а ви ме ту заговарате.

– Смета теби нешто друго, стражару, ал добро, не замерам…  Сећаш ли се кад су те решетали комунисти после оног рата? Добро, нећу… ајде… Иди Радоје, ја одо на своју страну нисам с тобом ни дошо.  Нека свака цура чује шта јој војник поручује ооооој…

Напокон, кад је остао, сам, вода му се шумом обрати:

-Тежак је твој бол, стражару, од њега и камен пуца, ја сам сведок. На мом дну, много је муља. Много… У  њему су људски  болови, страхови, туге… Људи ми не предају радост, него муку и терет, оно што им не треба. Удаве све то у води. Ускоро нећу моћи ни жеђ никоме да угасим. Бојим се, отроваћу некога. Твоје сузе ми најтеже падају, али дај, понећу их. Ја своје предам Морави, па она нека носи даље, до мора. Море, знаш… то су сузе, зато је слано.

-Ех, водо… Где су се толике душе живих упрљале? Чувам стражу и њима и прецима, надгледам рођења, крштења, испраћаје, сахране, и видим да им нека невидљива рука брише памћење. Мој род је на коленима; иде, а нигде не стиже. Тежак је јарам, ломи леђа, али, као да су свикли, па га сами стављају на врат. А туђин нас познаје добро, па ради изокола, да се не примети. Огрнуо се вук јагњећом кожом. Ни рат није што је био. Овај, кад буде оставио пустош, оставиће је за навек, запамти, шта ти кажем.

– Небо се постара за све, стражару. Почињу славе…

Али он као да није чуо, настави:

– Грешни смо и убоги, водо моја! А опет, тако пркосни и поносни. Даће Бог да славимо у здрављу и весељу… И у миру…

– Славиће се, стражару, још дуго. Сла…ви..ће..се…

Последње речи су се изгубиле у ковитлацу ветра који је дувао са планина, најављујући ледену ноћ.

Ноћ је одмицала, вода говорила а стражар гледао у небо које доноси снег и мислио како би само једна свећа, она која се пали за душу незнанима, донела смирење. Долазе славе, можда ће се неко сетити.

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s