Милорад Максимовић: Љубав која је постала


Када ти дух мирно немирно скакуће

док мисли чине и расчине краљеве

многе…

запамти само један дах који стаде,

упамти само један трен и ока сјај.

.

Наде нема…

Никада је није ни било.

.

Већ само знања чистог као суза детета

о свему шта смера велика поворка

која граби ка извору живота…

Која целива цвет мудрости и држи дар

ведања.

.

Химну ми запева срце у јутро без снега.

Знало је да дух спава само на трен и

час.

Да душа јутром зари и јари као Јарило

Бели Брат.

 

Путујем.

.

Нестао ми траг са Мидгард земље…

Ери се враћам док слапови пурпура и

црвене  

сливају живот долини магова

заборављеној…

.

Хеј…имаш ли мало ватре да наквасим

жедне усне?

Или бар воде да упалим свете ватре

живота…

.

Лепота безкраја…

.

Изнедри осмехе када се нико не нада…

Ах…

.

Нема наде у боље сутра…

Јер то је зајам који никад вратити

нећеш.

Само знање, мудрост и истина.

Свепрожимајућа Творчева Љубав.

 

У дому сам свом.

Толике галаксије прелетех да бих у

кревет од кристала свој легао.  Душек

му од чистог светла… што се мрешка

као море плаветнила…

.

Сним а не спавам.

Сан о Животу без краја где постоји само

једна…једна…једна…

.

Љубав која је постала.

 

-прво објављивање песме-

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s