Наташа Ђуровић: Неспаванка


Дан се немарно примицао чекајући ноћ да скупи звезде под скут. Увек јој нека измакне: ситне су, непослушне, жељне неког новог неба и сигурне у моћ свог сјаја; неискусне да би знале да су само мали кристали на круни Краљице ноћи, а да небо, са првим зраком сунца постаје несигурно место за њих.

Са плаштом којим их је обавила, ноћ је уронила у вртлог ушћа, места где се састају две реке. Скровиште је нашла недалеко од Савиног извора до кога води стрм, каменит пут којим људи ретко пролазе. И она је хтела мир и самоћу, јер се за време свог столовања нагледа и наслуша свега-немила, недрага, љубавних заклињања, борби змајева; опије се трком дивљих коња, сокова лековитих трава, моћима исцелитеља…

Једног таквог свитања, кад сан походи свом снагом, певала сам неспаванку. Тихо, али довољно гласно да мисао стигне до васионе. Њој не треба продоран глас, већ онај који долази из срца, јер се само такав, може упустити у борбу са седмоглавим змајем рођеним кад се проклетство спустило на седам светлих круна. Прождирао је своју децу и то ону најбољу, јер су га угрожавала. Знао је, ако одрасту и ојачају да ће отворити седмора врата и на свака поставити по круну која пребива у срцима њиховим. Његова су, али непокорна! Туђа деца га се у почетку плаше, али зато му се, касније, клањају. То му даје снагу и храни га. Њихова срца гаје лешинаре које ће ослободити чим му опасност запрети, и трунку прашине, довољну да сваку рану загноји.

Са маскама на ружним лицима они бивствују у нашим домовима као да су њихови, хранећи се плодовима нашег рада и зноја. Њихов смех сеје клице чудног растиња, ни налик расцветалом дрвету шљиве; огрезли у пороцима, затварају прозоре пред сваком лепом речју која се одбија и лети право змају, где бива погажена његовим незграпним стопалима. Слуге своје вере!

Речи неспаванки се преплићу. Осећам их, да… Допиру из многих срца несмирених над празним колевкама; чујем их у звекету оружја војника чији духови вековима лутају изнад утврђења; чујем их у молитвама испосника, у науку дедова који говоре кроз покољења, у плачу мајки страдалника, у срушеним сновима оних које је змај прогутао…

Нећу заспати, јер бојим се свануће дан у коме ће све оно што певамо усрдно и тихо, постати стварност; пропустићу време у коме ће речи неспаванке отворити пут онима који долазе; дан када ће братија неспавача угледати сјај на небу и кад ће нам роса опет умивати стопала, а на престолу седмоглавог змаја бити оно што на почетку беше.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s