Наташа Ђуровић: Месечева невеста


Дуга коса у којој се преламала месечева светлост, спуштала се преко рамена. Наслоњена на ваздух који је треперио од летње жеге, гледала је у правцу из кога је долазио шум воде. Мирис босиљка био је знак да су суђаје ту. Дошле су и она ће кренути где је речено…

Ослушкивала је, не би ли им чула гласове, али ноћ је, за људски слух, била тиха. Изнедрила је звуке трава, пољског цвећа, зрикаваца и косу јој сплела у плетеницу којој је даровала боје ватре, ваздуха, земље, док се вода, од извора до набујале реке, преливала у њеним очима. За неверне, који су се у њима губили, било је то место страдања – хладно и опасно. Они други, могли су се напајати  исконским страстима и лепотом која окрепљује душу. Младо, једро, тело бујало је испод  хаљине која га није спутавала, већ се лагана, обавијала око ногу које су је носиле светом док је трагала за треном који би могла задржати до вечности.

Једна душа сачињена од много слојева који су се, временом, одвајали једни од других, цепали, премештали, будили, успављивали, радили све тежећи хармонији у свом поретку, чекала је онако како се чека доба бременито новим спознајама које дају тајне моћи; чекала је да се задато обистини; веровала је у магију мириса и трава и зато је одложила стреле, препуштајући се, раширених руку, женику чији знак јој се оцртавао на челу. Зна да су је суђаје походиле на рођењу, походиће је и сад!

– О, месечева невесто! Крени до зденца! Умиј се водом, окити се њеним жубором, огрни се топлином дома, намириши  лепотом рађања! Ако ти се прикаже звездани венац, знај да си достојна  да будеш господарица свему што стане између ока које види и руке која створи!

Да, то се заповест остварује! Ево, и земља подрхтава, облаци стају, дрвеће, птице, све што живи зауставило је дах чекајући да месечева невеста ступи на престо…

Направила је неколико корака гледајући ка небу и запевала песму о љубави, чији су се тонови проносили кроз ноћ. Била је то молитва за све усамљене душе које су покушавале да промене судбински наум.  Песма јој је показивала пут , а она се полако издизала ка месту које је чекало душу која ће бити ослонац небу и земљи; душу, која ће помирити сунце и лед, управљати војскама и ратовима…

Петлови су се огласили са првом тачком пурпура изнад планина. Иако свитање од памтивека изгледа исто, нешто се, ипак променило. О томе неће говорити људи, већ време којим ће она прекрити жедну, испуцалу земљу, жељну кише која ће њеним плодовима помоћи да нађу пут до горњег света.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s