Анђелко Заблаћански: Ближњи


Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица
И цео дан ми осмесима душу голицају,
Тад умор, боли и године попуштам с узица:
Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.
.
Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,
У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,
Свака реч младости кућом је радост исплела
У један поглед нежности што цигле живота склапа.
.
Разаспем се у комаде да сваком део себе дам
И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,
Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,
Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.
.
На Велику Госпојину 2019. Године

.

-Извор-Онлајн поезија-

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s