Невена Милосављевић: Сузе сибирског ириса


И плаче ноћас сибирски ирис,
Вучијим сузама,
Грлени урлици пламеним језицима палацају,
Гонећи мрке медведе у смрт,
Крај стожера у пламену, своју последњу
Стражу стражи рањени Барзој – хрт.

.

Гарави јелени запињу роговима
О патуљасте борове,
Падају на колена по птичјем гробљу,
Скоро излеглих и у заметку,
Посвуда, перје, растављени кљунови,
И згаришта гнезда, хумке плодова,
Којим су сад костурнице жбунови.

.

Ловци су ловине ватреној стихији,
Пламен у боји тигрових крзна,
И у јеци падајућих смрека,
Не разазнајеш гори ли тигар или небо!
Гори ли тајга или река!
Не гаси жеђ ни Јенисеј,
Његове обале су у ранама,
Гноје и топе се, као смола међу гранама.

.

И плаче сибирски ирис,
Сузама дивљих коња,
Што губе крда у бегу, растајући се
Од големих пашњака и ждребаца,
Што нејаким ногама потонуше у лаву.
Ржу кобиле са брега ка пољу, а
Над усијаним лименим крововима,
У жалости, ноћас је и месец положио главу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s