Верица Стојиљковић: Брдо сунчано


Миришем и гледам гроздове пуне,
белих и тегетно црнкастих зрнаца,
тек што не препукну
и оросе земљу божанственим капљицама!
Крију се под листовима, као да желе да остану
неузбрана ту – на сунчаном брду!
.
У њима топлина и неба и земље и
радника сунчаног, што их водом светом заливао
и срцем миловао – као човек кад воли и
додирује своју жену – погледом, нежношћу
и речју помишљеном!
.
Узрело грожђе,
огледају се зрнца, унутар зрнаца,
сунца унутар сунаца!
Ноћ им зајми боју, Месец плиму,
Звезде искре и све стане
у зрну једном, у срцу његовом
док му душа плови кореном и листом!
.
Гледам га, зрело! Лепотом зрачи!
Душа пожелела, створила,
и зрна, љубави моја, узрела!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s