Момчило Игић: Ништа


 

Целокупно постојање може се обухватити са само две речи: „нешто“ и „ништа“.

„Сабрано Све нешто“ је Бог, мушки принцип, „Сабрано Све ништа“ је Творац, женски принцип.

На крају пута Сазревања не можемо постати ништа друго него „Бог и Творац“.

.

За Ништа је сасвим сигурно да није нешто, а није ни ништа, Лао Це каже да је то „Тао.

„Тао“ је реч која се не може наћи у речнику.

 .

Огромно је наше незнање, а „Ништа“ је комплетно у њему.

Сада можемо „ући“ у „Ништа“ јер сада знамо чаробне речи које отварају Њена врата.

.

Пре него што изговоримо чаробне речи, треба рећи да се може „ући“ и другим речима, али значење мора бити исто.

Избачени смо из Раја, али не заувек. Сада се враћамо.

„Улазимо“ силом Значења.

 .

Апсолутни мир,

апсолутно без покрета.

Апсолутно мали,

мањи од свега што постоји.

Апсолутно тешки,

тежи од свега што постоји.

 .

„Ништа“ је празнина. „Нешто“ је пуноћа.

Празан простор између реченица је „Ништа“. Реченице су „Нешто“.

Празан простор између реченица ствара реченице.

„Бог је све створио из Ништа.“ Нешто и Ништа, Отац и Мајка.

Немојте прескакати празан простор између реченица, читајте и између редова.

 .

Владан Пантелић: Момчило Игић

Упознао сам Момчила пре око 30 година. Окупљали смо се око једне интересантне особе и врло интересантног учења. Омањи растом, бистра погледа, лагана хода – као што ходају џудисти, одавао је утисак као да је много виши. Тада ми је поклонио своју прву књигу – „Концерт уметничке психологије. Већ после првих прочитаних страница, и неких других, насумице, схватио сам, зашто сам га увек замишљао, и у духу видео, високог неколико метара, колико су били високи Ури, наши преци и духовни учитељи. Отицале су године, као што отиче река Тијана у мом родном и светом Тијању, и многи људи из мог живота су нетрагом нестајали, а неки су се поново појављивали. Пратио сам и пратим скоро све људе које познајем, тражећи их у унутарњем простору своје свети. Оне које су у проблему или који су болесни налазио сам и посматрао испод светлосне линије коју јасно видим када затворим очи, а оне који су добро, налазио сам изнад линије. Тако смо се некада налазили и видели Песник и ја, у том простору мира, знања и јасног виђења, и размењивали кратке и језгровите поруке, или, једноставно тиховали.

Једног дана, високо изнад моје унутарње линије, у облику иконице, појавио се Момчило Игић. Он је природно врло скроман, не лажно скроман; и никада није имао посебну потребу да се истиче, нити да буде посебан. Он једноставно – постоји. Осетио сам да је време, да се он много више прикаже јавности са својим мислицама, мудрицама, силницама, поезијом, и својим језгровитим размишљањима. Сви смо ми једно и сви путујемо ка једном циљу који је Вечност, и који је Безкрај, и који је Лепота.

Драги читаоци, послушајте Момчила и читајте између редова, и послушајте мене и читајте и између речи све овде написано. Открићете да су ти простори испуњени оним што је Ништа или оним што је Све, и видећете како се Ништа и Све преплићу у вечном постојању.

 

БИОГРАФИЈА

Кажу да сам рођен 10. 03. 1960.г. у Смедереву, али ја се не сећам тог града. Преселили смо се у Београд када сам имао четири године.

Моји родитељи су изградили кућу у Смедереву без икаквог почетног капитала. Буквално су је сами градили, чак су и блокове од шљаке сами правили. Отац је водио послове а мајка га је у стопу пратила и није радила ништа мање од њега.

Једно од мојих најранијих сећања из детињства је било када смо сви заједно седели у тек завршеној кући и када је пао договор да се преселимо за Београд. Моји родитељи су били уверени да ће њихов син студирати, а са том чињеницом се није баш уклапала кућа у Смедереву. Продали су кућу, што је било довољно само за плац у Београду и опет су без почетног капитала кренули да граде велику кућу, јер по урбанистичком плану није могла бити мања од троспратнице. Наш први комшија који је са великим почетним капиталом градио породичну кућу, рекао је да ће појести циглу ако и ми успемо у томе.

Отац није имао новца да плаћа раднике који би урадили мали посао, зато је са њима радио за тројицу и они нису могли а да не ураде велики посао.

Моји су сваки динар поштено зарадили, а радили су на кући са таквим жаром да је изненада дошао један комшија, кога још нисмо упознали, да понуди помоћ у виду новчане позајмице. Тада смо постали велики пријатељи. Рад на кући је био нека врста чаролије, чак и причом о томе, моји родитељи су ширили чаролију.

На свему се могло штедети и штедело се, осим на храни. За храну је увек морало да буде новца. Али то није било најважније, за моје родитеље сам ја био најважнији. У свако доба сам могао добити шта сам хтео, а ја углавном нисам тражио ништа. Као онај комшија који је понудио новац, без камате, људима које не познаје, понесен оним што је видео, тако сам и ја желео да помогнем, понесен оним што сам гледао.

Све време детињства имао сам осећај потпуне слободе, нису ме контролисали, нити су ми ишта бранили. Отац ми је говорио: „Све ти верујем, али ако ме будеш једном слагао више нећу.“ Ипак, имао сам утисак потпуне заштићености. Шта год да су радили увек сам им био у пажњи. Слободан а заштићен, могао сам све да пробам али није било шансе да „паднем“.

Скоро од када знам за себе живим у истој кући у Београду, ако изузмемо пар кратких „излета“. Не морам познавати себе да бих на основу ове чињенице могао закључити да сам склон да изразим женски принцип, да изразим унутрашњи свет, мир, љубав, да у свему видим смисао, да ништа не гледам са висине.

Још једна чињеница потврђује овај закључак.Толико сам веровао у љубав да нисам успео да се уклопим у општи образац живота по коме је љубав између момка и девојке доминантна пре брака, а у браку доминира пословно-партнерски однос.

Због овог принципа се нисам сељакао, због њега  нисам са супругом сањао о новим заједничким пословним подухватима, а због мушког принципа упорно сам желео да сагледам живот до краја. Све је било, код мене, подређено једном питању: Шта је то живот?

Када сам ово питање поставио на најразговетнији начин, „целим телом“, небо се отворило. Нисам се кретао, а нашао сам се у потпуно новом свету у коме сам почео да добијам одговоре на своја питања.

„По јутру се дан познаје.“ Даљи ток мог живота може се наслутити, а пошто се време значајно убрзало, нећу вам га више одузимати и све ћу преточити у једну реч: СТАБИЛНОСТ.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s