Милоје Стевановић: Спомени, дужи од живота


 

РАСПРЕТАЊЕ ПРОЧЕВЉА

Завичај запомаже да распретеш прочевље прађедовско.

Завичај те призивље вери твојој прађедовској.

Озовни се, роде.

Не дај душу, роде

.

З авичај је топли грумен угњежђен у дубини срца.

Завичај милује ђедовом причом.

Завичај мирише бабиним закајмаченим румено-гаравим колачом.

Завичај пјевуши појем славуја, зриком зрикавца, ду-катањем мисирке.

Завичај светлуца меком месечином, звезданим не-бом, трептањем свитаца.

Завичај одзвања кукурикањем петлова, блеком ста-да, брујањем меденица, галопом коња.

Завичај шапуће пуцкетањем бадњака, догоревањем свеће, ујањем развигорца, благородним капима кише.

Завичај рани жуљном очевом руком.

Завичај те буди, у разасвит, мајчиним пољубом.

Завичај те украшава плавим јоргованом и мајчином душицом, балученим ћилимом и нецаном завесом, везе-ним чарапама и јелеком.

Завичај ти дарује дуњу и мушмулу, караманку и бе-росавку.

Завичај те грије ватром испод лампека и зрном пше-ничним у златном класу.

Завичај те враћа песми орачкој и копачкој, ра-баџијској и косачкој, жетелачкој и сватовској.

Завичај те позивље на мобу, на прело и посјело, на комишање, у коло око рогоџе на којој жмирка карбитуша, ђе јермоникаш растеже дугметару.

.

Завичај ти остави у аманет Крсну славу. И прекаду. И молитву.

Завичај те зове гробовима предака који се ужељеше светлости воштанице, мириса тамљана и Оченаша.

Завичај запомаже да распретеш прочевље прађедов-ско.

Завичај те призивље вери твојој прађедовској.

.

Озовни се, роде.Не дај да ти из срца отму завичај.

Без завичаја смо окрњени. Недосањани. Сетни.

Ако ти из срца ишчупају завичај – искорјениће ти веру отаца твојијег!

Отеће ти душу!Не дај душу, роде!

..

Милосав Славко Пешић: Милоје Стевановић

Може се писати и овако и онако, може се писати свакојако, мешањем екавце и ијекавице, начина је много, избор је на каламару, граматику, а Милоје Стевановић је нашао свој пут и одлучио да књиге озбиљно, критички и аналитички испише с историјском, или, бар, људском мером стварности и језиком предака

Том одлуком, која је кључ за писање, откључао је шкрињу у којој се љеска непатворени српски језик. Ипак, треба га само мало, нежно, као када лептир слети на читаоца, таћи, као што Аладин лампу и блистаће и топло ће бити око срца и руке неће зепсти и неће бити устава попут Вавилонске куле од мнозине језика када грешни Милоје стане испитивати синаксар.Милоје Стевановић исписао је документаристичку и, да опет кажем, сочним језиком предака, стотинак реалистичких приповести, које су истините, и спадају у прворазредну, несвагдању, ванвременску поетску стварносну прозу, с тим што је аутор искорачио из свих историјских, временских оквира стварајући, обликујући тај ретки жанр и подастирући га читатељству.

Приче Милоја Стевановића су као гатке. Све је на виделу, али се не види. Више би се видело да је скривено. Зато је Милоје, при концу књиге записао Словар србски на србском, низ слова у речи, а реч је незнана, српска, забатаљена.

На читаоцу је да о прочитаном промишља. Живи били, грешног праведника књиге разбирали, над њима се замислили, радости се наносили!

.

Владан Пантелић: О Милоју из треће руке

О делима Милоја Стевановића сазнао сам од врлог пријатеља Радована Божовића из Гуче.  Једном приликом, знајући моја сањања и трагања, Радован ми је дао у руке књигу – Спомени дужи од живота. Тада сам први пут чуо за Милоја Стевановића. Иако смо земљаци Милоје и ја, као да смо живели у паралелним световима. Пустио сам да се књига отвори тамо где се отвори, а отворила се на причи – Сеча пупка. Као да је описана моја баба Обренија, бабица,  јасновидац и исцелитељ тијањски. Све ми је у тој причи и другим причама било лепо и питко, посебно језик који сам и сам у својој младости говорио, и који и сада одлично разумем. Нећу дужити. Дата је и скраћена верзија Милојеве биографије коју је написао Милосав Пешић.

Објављена дела: Казивања (2005), Чаша Обрадова (2007), Не помичи старе међе (2008), Ко продаје веру за вечеру (коауторса „Уредништвом сајта Борба за веру” 2009), Родословље

Стеваново (2011) (коаутор са Момчилом Стевановићем), Сине мој, не пристај (2011), Тајна безакоња (2012), Не дај душу, роде (2013), Сагрешења у Србској православној цркви (2014), Чувари вере предачке (2014), Разговор са академиком Јованом Деретићем о стању у СПЦ (2014), Тајна дедине фиоке (2015), Изгубљено јагње (2016), Аршин (2017).

 Право благо чека читаоца који буде пратио приказе у Србском Журналу или читао књиге овог интересантног писца

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s