Милорад Максимовић: Зелени капут од чоје


Помало капка роса са горње латице

на доњу тик на ивици…

Помало мирис пољског цвећа освежи.

Долазак јутра одгонета питања од јуче

а вечери – ствара питања нова.

.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.

Не мисли.

.

Дивно мачор своје шапе лиже…

кажу купа се…

све ми се чини да он просто јесте.

.

Коњ негде у даљини невидљив рже…

.

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.

Она је звезда знате, ако некога занима то…

.

Некада сам ходио пламењем њеним

и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

.

Одбљесак бејах или већ нешто треће

али оно што вазда испуњава срце

су живота светла ватра и сни

и многа обличја светла духова свих.

.

Ех да…

Ох да….

Ал’ гледам у травку на левом длану што одмара…

.

У себи носи записе богиње Живе и Весне.

Тих ватрених душа живота

што негују све попут нежне песме…

.

Било је време да се буде.

И време да јеси и бићеш.

И био – сушт живота славио.

.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.

Помало трепне крилима ко да су му тесни…

сви простори овога света…не.

.

Ништа у ствари њему не смета…

.

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.

Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!

Коло коло наоколо,

Перуника наша дика…

.

Сварог смеху одушка сад даје, док

Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке…

.

Тутњи свуда одасвуд!

.

Ту се Дажд са Радгостом заприч’о,

потекли су потоци са јаком кишом

коњ зањишта и у галоп стаде!

.

Под копитом искра паде…

На Алатир он ту тихо ста.

.

Сија, сјакти искри мноштво,

рој се роји звезда братство…

И сестринство материнство,

где се многа Земљица роди.

.

Буба Мара тиха сама…

на рамену мирно спава.

Сан њен види душа…

Црвен цвет се помакао

од тежине мале пчеле..

.биће меда сад одреда!

.

Мокоша певуши меко.

Златан вез јој сад попреко

и уздуж и низа страну…

.

Везе она живот причу,

не и драму…

.

Вид ми види што год жели.

А кад неће – ето среће!

Огрнула звездан ћурак

изгледа ко девојчурак…

Она вазда сва се смеје…

.

Ластавицо птицо!

Ево узми ти семена

из чудесне торбе времена,

те однеси тићу свом.

.

Знам, знам…крушка ће ускоро да слети

на мој капут од зелене чоје…

Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.

Да не зебем док Свемиром лутам…

.

Ех да…

Ох да…

.

Бели је мермер на подовима мојим

а златни прах у судовима свим.

Њиме се посоли свака земља

и Земљицом постане родна она.

.

Једна од милиона…

.

Може и мало праха на чело,

онда се види све бело и беље…

и дубље и даље…

.

До Права где извор живота је…

.

Славуј ми саопшти да време је вечери.

Кораком лаганим тркнух.

Уз скок ил’ три, бејах у својој шумској колиби…

.

Уз поток бели што душу вазда весели…

.

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.

А унутра звездани круг.

.

Време је.

Зелени капут од чоје облачим меко.

Њега ми Вилин Дјева моја истка лако…

Као да је песме стих…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s