Љупка и Кововлад – чешка бајка


Живела нека сиромашна удовица и имала кћер јединицу, необичну лепотицу, по имену Љупка. Мајка је била тиха жена, покорна а кћи ни издалека није личила на њу. Лепоту свако воли и зато су из оближњих и удаљених места долазили многи људи да просе Љупку. Мајка је поздрављала свакога ко би дошао у њену кућу, али Љупка је просиоцима давала такве одговоре да се ниједан од њих није усуђивао да још једном прекорачи праг удовичине куће.
– Зашто то чиниш? – питала је мајка. – Зашто си тако горда? Шта желиш? Бираш просиоце као малину.
Све што јој је мајка говорила, Љупка је примала на једно уво, а испуштала на друго, па што се више око ње отимало младића, она је била све охолија.
Једне ноћи, беше месечина, мајка није могла око да склопи; једнако је мислила зашто јој је кћи тако горда. Притом погледа Љупку и примети како се смеши у сну. Зацело је нешто весело сањала.
Ујутру мајка упита Љупку:
– Шта си то ноћас сањала, па си се тако смешила?
– Кад би само знала, мајко, какав је то сан био! Сањала сам да је дошао да ме проси млад и леп пан, а крај врата му стоје бакарне, сребрне и златне  каруце. Он ми поклони златан прстен с драгим камењем што је сијало као звезде и златан венац за главу који је сијао као месец, и  златан вео што је сијао као сунце на небу.А кад смо пошли на венчање, сви су само у мене гледали и завидели ми.

Мајка на то ништа не рече.
Тог дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб. Мајка их љубазно дочека.
Али Љупка се обрецну на мајку овим речима:
– Губи ми се с тим сеоским хлебом. Нека твој сељак дође по мене у бакарним, сребрним и златним  каруцама и нека ме вери златним прстеном са драгим камењем што ће сијати као звезде на небу. Тад ћу поћи за њега.
Мајка ништа не рече, само заплака. А Љупка отвори прозор који је гледао у башту и стаде размишљати какво цвеће да поклони том пану кад буде дошао да је проси.
Тога дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб.

Мајка се обрадова, али Љупка ни да чује.
– Губите се с тим вашим хлебом! – повика Љупка. – Нека тај ваш господар дође по мене у сребрним и златним каруцама да ме украси златним венцем који ће сијати као месец на небу. Тек тад ћу поћи за њега.
Те ноћи мајка опет није спавала; бринула је за охолу Љупку која се опет смејала у сну.

Тада, мајка само удари дланом о длан.
Тог тренутка нешто загрме, затутња на улици. Љупка појури према прозору. Има шта видети. Пред њиховом кућом стоје троје каруца пуних нагиздане господе – једне бакарне, друге сребрне, а треће златне. Из златних каруца изађе прекрасан млади пан у зеленој долами, у црвеним чизмама и са белим шлемом.
На њему се све пресијава од злата, сребра и драгог камења. Љупка покри очи рукама.
Млади пан ступи напред, а остали гости пођоше за њим па сви заједно уђоше у кућу. Сви се поклонише удовици и Љупки. Мајка занеме од чуда. Али зато је Љупка цвркутала као ластавица. Брзо је обрисала марамицом беле клупе около стола па све позвала да седну.
– Шта желе панови? – тихо упита мајка. – Нека нареде!
– Ми не можемо да наређујемо – одговори један од њих. – Ми смо дошли да молимо. У вашем врту, мајко, расте један цвет. Ти не знаш какав је то цвет. И ето, ми смо дошли да нам дозволиш да пресадимо тај цвет у нашу башту,
– Али ја сам само сиромашна удовица – одговори мајка. – И моја башта је сиромашна. У њему нема цвета за тако угледне госте.
– Имаш такав цвет – опет ће један од сватова. – То је твоја кћи; њу хоћемо да просимо за нашег пана.
Удовица није знала шта да одговори.
– Молим да ми опростите, али као што је обичај, дозволите ми да вас упитам. На какав хлеб зовете моју кћер?
– На какав хлеб! – осмехну се млади пан. – На какав хоћете: ја сам Кововлад, господар свих рудника.
Удовица никад није чула за таквог пана. А Љупка и не сачека да мајка одговори, већ отрча у башту, набра најлепше цвеће и даде га Кововладу.

И Кововлад јој поклони златан прстен са драгим камењем, златан венац и златан вео. Они се верише и Љупка уђе у своју собу да обуче свечане хаљине. Не позва другарице да дођу да је прате и да је хвале, не позва ни сусетке да је спреме за венчање. Сама се обуче и кад се тако обучена појави у соби, рођена мајка је једва препознаде, а панови беху очарани њеном необичном лепотом.
Љупка и не погледа мајку, чак јој не рече ни једну лепу реч. Тако изађе из куће.
Младенци затим седоше у златне каруце, а кад су пролазили поред удовичиног дома, Љупка нареди да брже потерају коње. Мајка истрча на улицу, али свадбена поворка беше већ промакла. Видевши то, мајку обузе туга.
А свадбена поворка је за то време јурила кроз горе све даље и даље. Љупка није могла да се надиви своме мужу и није ни примећивала куда је воде. А водили су је по уском кланцу; унаоколо су се дизале само голе стене и горе се видело мало парче неба. Они се затим приближише високим вратима; коњи стадоше рзати; врата се отворише, коњи улетеше као стрела; врата се поново затворише.
Пред њима се тад појави висока и густа шума, па чим уђоше у њу, наиђе Вихор и стаде за њима с треском ломити столетно дрвеће све дотле док од пута не оста ни трага. Прошли су шуму и пред њима се показа долина између високих планина, а насред долине, на гвозденој стени, заблиста Кововладов замак, направљен од чистог кристала.
Љупку заболеше очи од блеска.
У дворцу је приређен свадбени пир. Сви гости седоше за дугачке столове, јели су, пили и веселили се. И Љупка се веселила, али није ни јела ни пила. На столовима беше много онога што Љупкине очи никад нису виделе, што никада није окусила, али не беше ничег од оног што ми на нашим столовима имамо.
Љупка не издржа па затражи хлеба.
Патуљци јој за трен ока донесоше три хлеба и да између њих изабере који хоће: један беше бакарни, други сребрни, трећи златни. Али Љупка не могаше да их једе, а другог хлеба овде не беше.
Љупка је хтела да буде господарица. То јој се испунило. Хтела је богатство -добила га је.
Сад би се она радо вратила својој мајци, али како!

Мајка је већ умрла и лежала у влажној земљи, а пут којим би се вратила натраг био је затрпан и разрушен.
Љупку су пуштали само једном годишње да иде кући. Али ни тад није излазила у свет. Само су је ноћу чули како тугује на гробу своје мајке, причајући јој о својој несрећи.
Ту она проводи три дана, а затим се враћа у свој богати дворац, где се настављала њена и несрећа

.

(скраћена верзија бајке)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s