Наташа Ђуровић: Ода младости


Наклон младих музичара пропраћен аплаузом, био је знак на који је жамор у сали престао.  Погледали су се, климнули главама и први тактови су одјекнули.

Како је време одмицало, сви су утонули у неку врсту блаженства коју је музика са сцене изазвала. Мисли су летеле около, сударале се, неке живе и полетне, а неке без снаге, тек пробуђене као и главе у којима су настале.

Но, нико није могао да не примети седу госпођу, која је седела у првом реду. Дубока старост се видела на њеном телу, али префињени манири и склоности јасно су били изражени у начину на који је носила скроман шешир. Њене мисли биле су најгласније! Са сваким тоном, са сваком наредном композицијом, која је извођена, она је постајала живља. Очи су јој добијале сјај који се може видет и у очима заљубљене особе. Плесала је, млада и пуна живота, који јој је струјао телом, а онда је распустила косу скупљену у уредну пунђу, изула ципеле и храбро пришла младићу замоливши га за плес. Недопустиво за младу девојку, из угледне куће да о њој цела варош прича.

Ипак, радо је прихватио њен позив, пуштајући да га води њена смелост. Знао је да уз њу увек може направити корак даље. Заузврат, његове јаке и сигурне руке, чувале су је посртања и падова…

Чекала га је… Гледала кроз прозор, кувала две кафе, спремала ручак за двоје. Није веровала списковима погинулих, рањених, несталих…

– Он не може да умре!

Никад те речи нису опрестале да одјекују у њој, као ни вера да ће се појавити, изненада.

Чека га још. Са мање жара, али са више наде да ће ускоро бити заједно. У моментима кад је преплаве осећаји, изгледа замишљено, смеши се нечему у даљини, што само она види, а ово вече је једно од тих. На угловима где се ломила светлост рефлектора, указивао јој се његов лик. Гледала је у том правцу, смешила се и наборане руке укрстила на грудима.

У покрету којим је везала шал, било је жеље да врати време уназад. Само један плес! Ништа више од тога! Мисли су јој биле окренуте младости, лепоти живота, толико, да су им се сви, па и музичари, склонили с пута.

– Помозите госпођи! – неко је рекао.

На те речи, очи су јој заблистале.

– Хвала господине! – рекла је достојанствено, са смешком, не одбијајући помоћ – Било је ово дивно вече, зар не?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s