Рефик Мартиновић: Јесењину


„Умријет није ништа ново

на овом свијету,

а ни живјети није баш

најновије“.

Јесењин

 .

Уз задње трзаје

зубатог сунца

јуче сам отворио

октобарска врата јесени

да дочекам сиве кише

и долазак пјесника

витеза љубави и туге

који није волио

живот без снова

и заблуђеле јединке

и јевтине мрцине

које га натјераше

да броји кафанске флаше

и запушачима

затвара душу

уз цвијукање хармонике

и бљесак финског ножа.

.

„Довиђења,пријатељу,

довиђења“

очајавам другујући

са твојом тугом

и врелим сузама чувам

твоју мекану душу

од Црног човјека

који је убијао

твоје стихове

и снове о љубавима

које су биле

само невјешто цвијеће

што незрело вене

које си грлио

са винским сјајем

у очима

и пијаним мирисом

изгубљених емоција

дријемајући

на кафанском столу

учмале сеоске крчме.

.

Волио си само твоју

Лавицу и Драгу

и немоћалу Старуху

која те је чекала

сваке вечери

доље на дарогу

да загрли

твој повратак

ливадама и брези

која је шапатом

наслоњена на прозор

у бијелој снијежној ођећи

вјечно чувала

твоје бесмртне пјесме

самујући

до краја живота

у твоме гају.

.

Дођи и одмори

твоју рањену душу

и заборави Црног човјека

јер празнина и бол

и пијанска лутања

нису твоја смрт

већ оно чега нема

у овом свијету

твоја душа је у сновима

и људима који желе

да мијењају свијет

Велики Јесењине.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s