Верица Стојиљковић: Прича о Крушки


Крушка дрво,

На пропланку,

У тишини збори!

Човек је, пре векова много, и оно било!

 .

Бејаше давно, у сутон, сећаше се,

кад све се смири

Чекаше  човек девојку, своју невесту!

Седе под крушку,

Наслон му глатка јој кора!

Још чуо се, птица цвркут и бумбара лет!

О, како срце му тукло,

И поглед летео стално на пут,

Траву миловао ко вољене руку!

Чињаше му се, да пролази година сто,

Док гледаше  облаке, у лету небом!

.

О, доведите је – да сретнем што пре- њу!

Мрак  полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло, зебња стиже…

Устаде човек, загрли крушку

Као божанство и поче да јој се моли!

.

Дрво се затресе и упита човека:

  –  Знаш ли ко ти је девојка?

-Љубљена моја, како не бих знао!

Погреших што сам ти се и обратио!

.

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину не знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Из овога живота, мораш да одеш!

.

Приста човек; запита само:

-Шта чинити му треба и где да иде…

-Нигде – одговори дрво! Загрли ме, чврсто,

Пољуби ми гране, срце ослушни,..

.

-То ја сам мили, погледај ме!

.

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво,

И нестадоше!

.

Сваки пут када Сунце јутром изађе,

Најпре овај пропланак обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Радости зрак, да разбуди

Оно двоје успаваних, заљубљених….

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s