Драгош Павић: Лабудови


Два су се лабуда сунчала

На пловећем ткиву Дунава

На заласку сунца румени

Узбуђење дана су нам даровали

 .

Кроз дамаре таласа шапат се чуо

Који је поносно водом прострујао

Наш живот је плесно летење етром

Зато смо у љубави и над овим таласом

 .

Сунце нам је мирисе неба дало

Свуда је срећа кад кликћемо двогласе

Јер то је поезија кад слећемо на жало

Наша ће крила врхове неба дотаћи

Уплести у венац земљиног шара

И даровати живот који се на њему ствара

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s