Чаробно копље – украјинска бајка


Живео једном младић по имену Данило. Но, сви га звали Несрећни Данило јер и поред  тога што је био вредан,  ништа му није полазило за руком.

Изнајми се он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао њиву, засејао  пшеницу, она  класала,  сазрела  – дивота погледати.  Али, кад дође време жетви, удари град и  све уништи.

Код другог газде, Данило се погоди да чува коње. Напаса он коње, тимари их да не може бити боље али  баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже – бану из шуме вуци и растргну коње.

Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:
– Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може ништа догодити! Газда пристане, Данило почне да ради, али кад дође време да узме свој камен а оно нема камена, неко га украо из газдиног дворишта.

Онда напутише Данила Цару да му он можда помогне.
 Цар га лепо прими, рече да је чуо за његову невољу, и да се увери у све, стави три бачве пред Данила. У једној злато, у другој угаљ, а у трећој – песак и рече му да бира. Што одабере његово је.  
Приђе Данило бачвама, и изабере бачву са песком. Кад то виде, Цар му подари коња, да га носи из царства, козачко одело, копље и сабљу.

Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три,  свуда степа,  а он нема ни залогај хлеба. Његов коњ нема ни травке да чупне. Трећег дана утледа Данило стог сена и помисли како ће се бар његов коњ најести.
Али, тек што је пришао стогу,  стог се запали, и зачу се јецање и запомагање:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне се он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
Змија му рече, да је однесе кући и показа му пут. Стигоше до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и рече му да је сачека.

Чуди се Данило  дворцу, кад  види: из дворца излази лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње. Стајао је као зачаран. Позва га она да уђе:
— Уђи, Данило — каже лепотица. – Ти си мој спасилац.
Уведе Данило коња у двориште. Нахранише најпре коња а онда га и лепотица позове да га угости.
Загризе Данило корицу хлеба и сркне воду из чаше и намах осети, како је сит и како му се снага повратила.

Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу и рече Данилу како су је зле виле зачарале а он је спасио те ће га она наградити.

. Даде му чаробно копље и чаробну кошуљу  у којима ће бити непобедив у боју.  Опрости се Данило од лепотице, захвали  на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.
Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ, како у гомилама бежи и препозна
своје земљаке Они му испричаше да је у његовој земљи велика невоља, да су их  напали туђинци и да Цар тражи јунака који би могао да спасе Царевину.
Чим то зачује,  Данило крене и одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се Цару. И рече он Цару, како ће он спасити царевину, и да му не треба никаква помоћ.

Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А он јури напред,  па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем  и кога год дотакне  тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да га не могу победити. Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу да га она испита о његовој снази.

Дође баба Данилу и крене да га испитује и види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па јој одговори да је његова снага у чизмама.
Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.
Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотки Данилове чизме и вичу му да се преда.

А Данило се смеје,  и за тили час их  растера  на све четири стране. Опет долази баба к Данилу и распитује се о његовој снази. Данило јој рече да му снага лежи у појасу.
Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други. Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад победити. Следећег дана опет туђинци навале и опет их Данило растера.

Поново долази баба да искуша Данила.Он јој рече истину али и то да ће сутра у боју јахати са њим на коњу.
Сутрадан, чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе,  па кад угледа Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре, па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се захвали Данилу. Обрадује се и цар, па каже Данилу:
— Јуначе, чиме желиш да те наградим?
— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији он саопшти своју одлуку:
— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача. Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку.

А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни Данило.

(скраћена верзија бајке)

-на слици бог Хорс- словенска митологија-

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s