Наташа Ђуровић: Потрага за небом


На видику није било куће, нити је ишта изгледало како су му рекли, те се Михаило запита да није погрешио пут. Пешачи већ дуго, прати стазу на коју су га упутили мештани села код којих се распитивао о чудотворцу за кога је чуо, али наоколо су били само животињски трагови.

Почео је да размишља о томе да се врати назад док још види село, и тад угледа козу како пасе на пропланку. Са уздахом олакшања, пружи руку ка џепу ранца у коме је била флаша ракије. Али не, то је само за случај да га баш ухвати криза! Мада, један гутљај неће ништа пореметити. Отпио је и наставио.

Убрзо се пред њим указала трошна чатмара. Ко би поверовао да ту неко може да живи? Прилазио је полако, са дозом страха. Покуцао је на врата. Није било одговора, а онда је иза себе чуо глас старца који је седео у хладовини, држећи штап у рукама:

– Младићу, луташ.

Тргнуо се на те речи, али пре него што је ишта проговорио, старац је наставио:

– Тако ти је то… Погрешна врата се затварају сама, али човек то не зна, него хоће кроз њих. И путева је много, а тачка у којој се сједињујемо, једна. Дођи, седи.

Михаило послушно седе и тек када опази да је старац слеп, помисли:

– Где ли сам дошао? Да ли сам полудео?

Старац се окрену ка њему и мирно настави:

– Знаш, у пустињи је цвету тешко да процвета, али кад се то деси, онда занемиш пред том лепотом. Да ли си некад био у пустињи?

– Нисам – безвољно одговори Михаило, нашта се старац благо насмеши.

– Мислиш ли да је то чудо?

– Па… Вероватно јесте, не знам…

– Није, младићу, то је закон јачег.

– А, ви… Били сте у пустињи?

– О, да… Много пута. И ти си, али не знаш.

Михаило је почео да губи стрпљење. Старац  је устао. Пратио га је погледом. Дошао је до врата, окренуо се и рекао:

– Светлост ти је путоказ ка благу скривеном испод девет каменова, у гори где листа страх од ноћи која траје девет дана.

– Михаило, будало једна! – рекао је себи и бесно шутнуо камен на коме је седео. Очи су му се напуниле сузама. Таман је отворио флашу, кад се старац огласи иза одшкринутих врата:

– Очајан си, младићу! Ти си слеп, нисам ја. Човек може преживети свашта, али уништење је у његовим рукама. Сами смо себи  судије, робови и џелати.

Дрхтао је. Једина светлост коју је видео, била је она која је обавијала Марину, кад би му се јавила у сновима који су га прогањали од оне ноћи у којој је отишла телом под земљу, душом на небо, а он остао на половини њеног пута, разапет између осећаја кривице и порока у коме је огрезао.

– Нисам био пијан! Нисам, нисам, нисам! Чујеш ли ме, нисам!

Цепао је мајицу, вадио ствари из ранца, бацао их около, газио…

Пробудио се у нечему што је требало да буде кревет. Све га је болело. Старац је стављао неке травке у посуду, мрвећи их рукама.

– Знаш ли шта сунце значи залеђеној реци?

– Немој, старче, молим те…

– Мируј! Ставићу ти облоге на главу. Следећи пут немој њом у дрво, није оно криво.

Можда би се на ово и насмејао, али га старац предухитри:

– Брод никад не тоне због невремена, него због оног ко њиме управља.

Кад се пробудио, ноћ је увелико прекрила све. Освежена планинским ваздухом, осветљена месецом, испуњена песмом зрикаваца, разликовала се од оне у граду. Мирисала је на мир и лакоћу живљења.

Изашао је напоље, сео поред старца и ћутао.

– Од земље далеко, до Бога високо. Него, младићу, тешке су ти чизме. Тек си једно море прегазио, полако. Доћи ће дан… Снага се рађа у ћутању. Немој никад голим рукама вадити ништа из ватре, можда нећеш имати довољно суза да охладиш опекотине. Страх не бира чиме ће да се храни. Размисли два пута пре него што исучеш мач.

Дошло му је да загрли тог незнанца, али се устезао. Уместо тога, гледао је у небо, тражећи своју звезду. Скоро да је заборавио да постоје.

Ћутке су испратили време почетка Михаиловог рађања. Старац је знао да је то најболнији тренутак, али и најсветији. Треба га пустити да се одвија, као што се дете пушта да расте.

– Видиш како је небо велико? На њему је све записано, од постанка света. Знаш – наставио је старац – кад су решили да крену путем на коме су им се снови срели, он је скинуо вучју кожу, оставио свој чопор, а она напустила своје вештичје јато од кога се никад није одвајала. Нису знали за други свет сем оног који их је задојио. На ране су привијали оно што су имали – погледе и сузе. Камење је било оштро, али мелема довољно. Временом, суза је било мање, али и камења. Неко је удесио да буде тако.

Михаило је слушао старчев глас који је треперио и попут успаванке, доносио смирај.

– Ипак, кад би га опхрвао сан, устајала је и гледала у правцу света из кога је дошла. Чула је гласове, чезнула да се врати на кратко, а онда би погледала његово снажно тело и вучју кожу окачену о дрвени клин. Док спава, деловао је тако немоћно и умиљато, као дете. Кад би покушала…

– Шта да покуша?

– Шта мислиш, шта, младићу? – рекао је старац помало разочарано.

– Схватам, не прекидај, молим те – рече Михаило хватајући старца обема рукама као да се плаши да ће га оставити самог насред шуме.

Ћутао је неко време, накашљао се и наставио:

– Све би се претворило у прах. Живот је више од онога што видиш. Има своје законе, а ми упорно пишемо наше. Дођеш до краја странице, мастило ти избледи; пишеш крвљу, киша је спере, однесе у земљу.

– А он?

– Гледао је свој чопор из даљине. Био је спреман да им притекне у помоћ ако затреба, иако је знао да га ни после тога не би хтели. Сам је изабрао. Него, спремио сам ти нешто, узми сутра кад кренеш, на столу је – устао је и лаганим корацима, отишао на починак.

Пред саму зору, Михаило је видео да тело почиње да му наликује вучјем. Сетио се где је оставио кожу.

– Боже, како ли је старац знао?

 

 

One comment

  1. Велика Томић

    Дивно Наташа, поучна прича. Често би требао неко да нас подсети да је небо велико, да је светлост путоказ…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s