Словенка Марић: Ноћ срушеног ума или светлост ослобођења душе


Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце!
Лудо срце,
светло срце, црно срце!
Горите ,руке, крила моја,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
Вију се небом брезе беле
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори срце, светло срце,
над тамом ума
из које спасисмо се ми!

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s