Наташа Ђуровић: Прашина у очима


Октобарски дан је одмицао, а он је и даље седео и  посматрао генијалан производ људске лењости, како је већ умео да назове ту чудну справу, са чијег екрана га је вребала празнина коју је требало испунити смислом. Питао се где су нестале све речи и паметне мисли које су му преко потребне; и зашто баш сад, кад жели да напише нешто што ће касније служити човечанству и представљати дело које ће га учинити вечито живим… Или бар присутним међу живима?

Ту је фразу негде прочитао и прихватио, јер, био је добар осећај подвалити том човечанству које, истини за вољу, и не заслужује боље. Ионако је осуђено на пропаст.

Нешто га је притискало, оџвањало у глави, у ушима, али није хтео да се преда том осећају који га је сламао. У конфузији, тражио је смисао и неки знак.

– Глупо је, зар не? – понављао је.

– Затвори очи! – чуо је глас који је долазио са свих страна, а опет, ниоткуда.

У вртлогу и пометњи која је настала, чврсто се држао, како га ветар не би одувао. Осећао је да се небо отвара, да светлост мења боје и да ће многи ослепети, а кад се све заврши, изгледаће као да се ништа није десило.

Опет није знао шта да напише, само се питао шта би се десило да није затворио очи. Да ли би видео нешто што није требало да зна или…?

Знао је оно што осећа – интуиција га никад није преварила, нити је ово био моменат у коме разум помаже да се, на начин прихватљив машини која хода и мисли, објасни истина.

Чврста одлука да пише, макар и бесмислице, није га напустила. Веровао је у хаос који носи у себи од рођења, јер и на самом почетку беше исто – хаос.

А онда му је мисао одлутала до сна који је често сањао. У њему, буди се на ливади. Пространа је, окружена шумом. Чини му се познато. Ођедном, у подножју је брда и чује грмљавину. Облаци се навлаче, а он испод једног дрвета затиче рањену животињу. Покушава да јој помогне, међутим, она полако добија људски лик. Претвара се у жену коју познаје из снова у којима прелази преко уског, нестабилног  моста, док она стоји поред реке не гледајући га, него чим он наиђе, нестане иза плавих врата. Никад га није плашио тај мост, него њен поглед. Осећао га је, иако му је увек била окренута леђима.

Рана је отворена, али не крвари. Кроз њу се види све. Неповређену руку жене пребацује преко свог врата и трче ка врху. Нема осећај тежине у ногама, лаке су, скоро да лете, али срце му лупа. Страх га је шта ће бити са женом!

И баш као малопре, настала је пометња након које је угледао сунце. Није било ни једног облака на целом небу, а ни жене, а он је поново на ливади, и у сну помисли како је то сан, а сном може да управља. Тек, жена се створи поред њега, обучена у дугу хаљину. Рани ни трага.

Са осећајем олакшања што је рана нестала, пробудио се и осећај блискости са тим створењем из снова. Иако је имала други лик, знао је да је то она. Није имала леден поглед, али се од њега дрхтало. Очи су биле дубоке и бистре. У њима је видео себе од рођења до данашњег дана; видео је своје одрастање, страхове, падове, успоне, што га у једном моменту учини беспомоћним те пожеле да га она загрли.

Тек кад ју је пољубио, схватио је да га је обузела страст какву на јави никад није доживео, али сном је, овог пута, управљала она.

– Ето, видиш – рекла је смејући се, док се он губио прелазећи руком преко њеног колена.

– Ивана! Ивана,  то си ти…ти…

– Да! Зар си сумњао?

Благо је одгурнула његову руку и даље се смејући, рекла:

-Морам да идем. Део тебе је на мом рамену – и опет је нестала иза плавих врата.

Сузе су почеле да напуштају своје скровиште. Спрале су прашину са његовог лица и откриле кључ који води до одговора за којим је трагао. Човек није ништа друго до проклетство које хода!

Постоје ствари које ум не може да докучи, моменти кад је беспомоћан и мали у односу на вечност, на космос, али ће то лукаво створење направити илузију и свему што не зна име, дати облик који је прихватљив његовом мозгу; оправдаће смрт, катастрофе, пошасти; носиће се са свим недаћама, али једина ствар која ће га до конца света плашити, јесте оно из чега је настало све.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s