Верица Стојиљковић: Ветар ми расплиће косу


Ветар ми расплиће косу,

док грлим храста стабло,

и милује стопала,

на прстима дигнута високо!

Вијори око сунчаних зрака,

што шарају дрво гранато!

И знам, да погледом

љубиш ми срце устрептало,

и милујеш тело, невидном жестином!

И чује се, пева из дубина земља нежно,

и песма се разлеже Васељеном!

Полетеле су птице пут пространства далеког,

док срцем зверињим испраћа их хроми вук!

И тихује река са свим потоцима својим,

док стена прогледава оком  каменим!

Пођи, ти што грлиш  стабло руком мојим,

отисни се на звездани пут!

Ја, пратим ти душу безсмртну,

душом својом!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s