Милица Мирић: „То су идеали за које се живи, мре“


 (Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, новембар, 1999.година))

Опет се плаве заставе на ветру, под кишним небом препуним туге. Цветови изломљених хризантема почивају крај обележја храбрим дечацима прошлога рата. У редовима долазе ђаци, ту, пред зид на којем је видно исписан текст: “Из вашег револуционарног заноса, крви и снова процветала је слобода.“

Звуци химне се чују,  док Милена Бјелобрк, бивша затвореница у својим детињим данима, сада потресени патриота, борац из редова мучених, случајно преживела све патње, одаје пошту њеним друговима, саборцима, онима који не дочекаше остварење снова и процват слободе.Њих, који својим животима платише цену ницања њеног,  да би ми данас, у букете пољских цетова брали најлепше пупољке среће, не заборављајући ни једну једину кап крви њихове палу по стазама којима сада газимо ми.

Милена Бјелобрк, заједно са њима носећи сав терет тадашњег живљења, на плећима својих година детињих, била је сведок патњи, јецаја, њихових крвавих кошуља, са промрзлим, раскрвављеним стопалима остављеном трагу на путу за бесмртност, одболовала је својих неколико деценија од тих, до ових дана, да би сада, скрхана болом, бледа, достојанствено стала између њих и нас, пред живот који је између Истражног затвора „Мило“ у Бечеју и затвора „Чилаг“ (Звезда) у Сегедину (Мађарска), преко Голог отока све до нас, под окриљем слободе, под заставом, за коју и њене ране подарише боју и рекла оно, што идеал беше тада:

„Поштована родбино, саборци, омладино, сви присутни! ( даме и господо)

Данас је 58 година од 11. новембра 1941. Како су нас пушчани меци раставили од  дванаест првобораца.Пресуду је донео покретни окупаторски Војни суд, Генералштаба мађарске фашистичке војске. Имена исписана овде на плочама: Пејовић Лабуд, Шарановић Момчило, Којић Стеван, Чиплић Вујица, Цвејанов Теодор, Ћирић Иван, Хове- Гот Фриђеш, Бора Влајков, Живко Гагић, Милан Гаврић, Иса Могин и Светозар Гаврић. То сте ВИ, родољубива омладина која је одлучно организовано устала против окупатора.

Пре 60 година, немачка фашистичка армада- црне кошуље сателитима, доносе ужас и страдање свету и Европи. Бомбардују градове, газе и бришу границе независних држава, пљачкају њихово национално благо, немилосрдно уништавају њихов  вишевековни труд и културну баштину. Колоне војника и официра воде у ропство, гасом даве људе, читаве нације. И нас је то захватило 6. априла 1941. године. Хитлерова теорија „  Мајн кампф“ ( моја борба) погубна је. Однела је милоне живота и још до данас све неизбројане. Насупрот томе створио је антифашистички фронт земаља савезница, где смо и ми. Од 1939. године води се заиста љути бој на океанима, морима, копну, ваздуху.

И наше место Бечеј има великане напредних мисли, који су као чланови Комунистичке партије и омладине Југославије СКОЈ-а организатори тешке борбе против фашизма. То су : Здравко Гложански, инг. Иван Перишић, Предраг Хаднађев, Тима Шегуљев, Тодор Дукин, Шаму Михаљ, Славко Симин, Нестор Џилитов, Браћа Тица,  Љубомир Дорословачки, Влада Провчи, Милош Смиљански и ВИ, овде стрељани. У условима да се и сами кријете, живите у илегали,  успешно организујете групе за акције, саботаже, болничке активе.  Обезбеђујете свеже вести са фронтова и информације какве злочине чине фашисти у Пољској, Совјетском Савезу, са поруком да се сви монструми униште, све се то чита у групама. Обучена камелхарид полиција фашистичке Мађарске Гестапо, која је сурово угушила мађарску социјалистичку револуцију 1919. године, сада овде зверским методама се обрачунава са борцима- антифашистима. У Бечеју је познат затвор у „хотел Милу“, где дању, а још више ноћу, под назови истрагом, врше нечувена мучења, ноћу од јаука нисмо сопавали. Оне борце које нису убили приликом хапшења, то у затвору „Мило“ садистички чине. Таква саслушања нису преживели:Жарко Крстић, Здравко Гложански, Шустран Милорад, Шипош Јанош, Ирена Провчи је издахнула у болници у Новом Саду у осамнаестој години живота, у Новом Саду под истрагом је умро  Лазић Јован. Многи су умрли након депортовања у затвор „Чилаг“ ( звезда) у  Сегедину, као Гуљаш Михаљ у двадесетој години, испребијани на истрази. Ове јесени је 55 година како је сломљена та силна „Осовина“ Рим- Берлин- Токио. Тутањ каћуша, незадрживи ход бораца, храбрих ослободилаца у победоносним јединицама војвођанским бригадама стао је тој змији на врат. На жалост и данас, на испраћају 20- ог века на земљи фангари ЕФ- 117, на небу авакси, реваншизам и мрачњаштво полумесеца су авет од пре 60 година, нов фашизам са још оштријим канџама и арсеналима лажи да би и сам Гебелс поцрвенео, да је жив.

Неће успети! Кад- тад сурваће се у глиб злочина што сами чине, као и творци „Сталага, Шарвара, Аушвица, Матхаузена“. Оно, за шта сте се ви борили, патили, страдали је највећа вредност цивилизације: живот и слобода на рад-образовање по способностима, за све људе. Сјај и моћ петокраке неће и не може да нестане, то је једини услов за опстанак на Земљи. Дали сте младост и живот, највећу драгоценост. Из борбе за те идеале стотина наших грађана није се вратила на своју равницу. Свирепа судбина је да не знамо ни где почивате. Речи песника Ђуре Јакшића су у вечности намењене вама:

 „После смрти не трошите убаве руже китећи њима  мој вечни дом. Реците само доста је славе, био је веран роду свом.“  То сте ви: Браћа Обадић,Пушкашев, Рајић, Ђуркић, Пешканов, Мајшаи, Грубанов, Гложански Младен и Милорад, Белић Аврам, Јова Паја, Марић Коста, Штрбачки Сима и Димитрије, Товаришки Милорад и сестра Ђурђа, Жикић Дејан, Ковачев Север, Ленђел Иштван, Ковач Ференц, Бакић Живко, Богдановић Бино, Воргић Стојан, Свирчевић Сава, Суботички Миленко, Пеце Францишка, Петровић Иванка, Булат Нада, Боцонаи Ференц, Кекић Марко, Лела Стефановић, Димитријевић Јован, Рајић Љубомир, Панић Сима, Стојков Пера, Црвени Миладин,  Мајор Шандор, Митровчанин Живко, Суботин Спаса, Мирилов Стеван, Мирић Божа, Јуришић Милорад,  Милованов Мила и никад краја именима у мученичкој смрти, дирљива поема стварности. Новембра 1941. године, на гвозденим обарачима што носе смрт, одсјај ваших очију, покривају црним повезима, и до испаљених метака у Вас, ваш глас је поклич слободи за коју се жртвујете. Овај Спомен зид нам је тужно сећање, ту су у њему уграђени очај, бол, сузе мајки, сестара,  очева, браће, деце, а и Споменик поноса вама: стрељаним, базаџијама што су вас криле, саборцима умрлим на истрази, ( у казаматима и логорима), обешеним, сахрањеним у обалама река,  баченим у бунаре, расутим у необележеним гробовима, бункерима, на нетрасираним путевима,  безнађа, глади, хладноће у маршевима одреда до Победе!

Ви сте епопеја двадесетог века.Ви сте узор поколењима како се воли отаџбина.То су идеали за које се живи и мре! Молим минут ћутања.

Слава вам и хвала!“

  1. новембра 1999. године.  

Полагање испреплетених цветова живих у облике венаца је почаст, коју указасмо тим симболима патриотске патње, коју као мисао уоквирисмо попут слике из „Крваве бајке“.

Није само овај дан новембра, те 1941.године био једна крвава бајка, а да их више није било! Много младих живота и не само њих , подари нашем оку сјај и бљесак сузе за оним светлим капима крви што натопише тло овој напаћеној земљи, која, ето, и дање крвари.

Нисам узалуд насловила акварел, када споменух да нам поново цветају божури. Зар не процветаше године ове, зар не уградише многи свој живот у темеље  неке нове слободе, којој се већ одавно надамо?

 (Преписано на Митровдан, 2019. године.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s