Некад беше у свакоме селу,

кад лето дође време је кошењу.

Тад ливаде узреле су, брале,

На косидбу мобе су се звале.

Косци зором на ливаду дођу,

отксима кроз ливаду прођу.

Када косе они много журе,

откосима један другог јуре.

А деца се са косцима друже,

воду носе и ракију служе.

У ливади тад се песма ори,

о девојци и момку говоги:

“Ој, Јелице, кажи право,

је ли Миле с тобом спаво?

А Јелица сузе лије,

долазио, спаво није.“

.

Док се коси и суши се трава,

на ливаду ручак се поставља.

После ручка косе откивају,

а девојке сено сакупљају.

Сакупљају и песму певају:

“Љубио ме, а каже да није,

то је моме срцу најжалије.“

.

Косци траву покосише,

а девојке сено сакупише,

скупа песму запеваше.

“Моја мала с Муртенице,

ко ти купи фармерице?

Фармерице плаве боје,

купило их злато моје.“