Милица Мирић: Двадесетчетврти март /1/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године

Двадесетчетврти март је датум који ће остати забележен по највећем зверству у историји човечанства. Датум који неће сапрати мрље натопљене крвљу недужног српског народа који подноси највеће жртве  у одбрани свог националног интегритета, у борби, по трећи пут у овом веку, за слободу и независност, која му се у сваком налету, увек истих и сличних злочиначких хорди, жели отети, иако ће, по трећи пут остати изломљених зуба и смрсканих чељусти.

Сигурно ће и сада тако бити. А како би и могло другачије, када су Срби научили да бране оно што њима припада, а ни једне стопе туђе земље  не желе присвојити себи. Подсећају ме на беле орлове, који штите своју територију и гнезда са својим потомцима. Спремни су га бранити свим расположивим средствима, па макар то била само крила, или, пак, за опстанак створене канџе, којима уништавају сваког ко жели нарушити мир њиховим висинама и уништити потомство које им припада .

Убеђена сам била да до оваквог злочина, у време цивилизованог друштва неће доћи, али се свака моја жеља и све претпоставке спотакоше и суновратише у амбис таме и страдања.Нисам поверовала ни када се наш Бобан,  по други пут,  у току дана јавио са Косова и потврдио пресуду НАТО злочинаца, коју сачињава  деветнаест земаља са „развијеног Запада“, којом се осуђују Срби на уништење, како њихових, тако и живота њихове деце и све остале нејачи, њихове историје, културе, религије и свега онога што је Србима драго и свето.

Бобан се јавио данас, по други пут, како рекох, како би се чуо са мојом Тањом и његовом дечицом, (Милици ће 13. априла бити две године, а Милошу  9.априла само шест месеци), те да би нас уверио у оно, чему ћемо и сами бити сведоци.

Прекинуше нам снове о срећном живљењу, овог предвечерја, у сутон, само четири сата пред крај дана. Опет је за Србе зло пролеће ношено челичним крилима стигло на конак, као недраги, немили гост уплело све оне недужне травке у косе тужних и жалосних врба крај река чије мостове сада руше.

Настављају са зверствима из дана у дан, из ноћи у ноћ. Брујање тешких мнашина се слуша из часа у час, најављеним гласним  завијањем сирена, а секунде пролазе у ишчекивању најгорег, сливајући дане и ноћи у бујице реке живота, што своје странице историје бележе и пишу, листајући их једну за другом брзо и све брже, као да те исте моменте последњи пут живимо, као да даље више нема. Све оно што су преживели наши стари, пролазимо и ми, а

Разлог је добро познат:

Срби не дају Косово!

Срби не дају чизми уништитеља да гази и протерује их са  својих вековних огњишта, као у свим досадашњим хтењима окупатора.

.

ГДЕ ТИ ЈЕ ЗЕНИЦА, РАТНИЧЕ

.

Где ти је зеница, ратниче,

да видиш тугу Косова?

Гледај где коров изниче

између српских гробова.

.

…И руши српско знамење

и куле, до неба бакарног.

Гори Косовом и камење,

да створи Србина покорног.

.

Пале и круне векове

пламени језици, безглави.

Стављају Србији окове,

Косово, Србин да заборави.

.

Ратниче свети, Српство Те чека

да копитом хата изгазиш

и сатреш неман од човека,

копље му, о чело изломиш!

.

Он Ти је цркве рушио,

бакарно небо палио,

о дечји се плач оглушио,

детињу сузу није жалио.

.

Ат Ти се под седлом пропиње

и гази семе проклето

и не да српске Светиње,

ни гробље српско, заклето.

.

Скидају Срби окове.

Не дају Свето Косово.

Враћају беле орлове,

на чела стављају поново!

.

Свесна сам свега, а себи не верујем. Зар је могуће да својим животима поново плаћамо своју непокорност и своју жељу да не будемо згажени и поробљени, омеђени жицама у логорима и резерватима, у срцу Европе-која се уједињује, да би јачала и самим тим угњетавала друге нејаке и ситне? Па зар смо ситни и нејаки, када се одупиремо деветнаесторици силних и снажних у жељи за освајањем и убијањем!? Зар нисмо довољно храбри и зар нас они сами тим својим неделима не сврсташе на чело снажних, најснажнијих у својим хтењима, са великим срцем, као симболом љубави према отаџбини?

Наш народ чврсто стоји на месту где је и поникао  и заједно са нашим јединицама противваздушне одбрана стоји на бранику своје једине отаџбине и ово мало стопа житородне равнице и питомих брда прекривеним шљивицима, пашњацима и стадима белих и снежних јагањаца.

…А они нам руше све!

Убијају већ убијено у прошлом рату- Шумарице.

Поново пуцају на ђаке, као да су заборавили да су их исто ти немачки војници стрељали 21. октобра 1941. године, те се сада опет окомише на иста места страдања ове деце, сада, 26. марта.Порушили су и зграду Архива Музеја “ 21. октобар“,  мислећи да ће уништити доказни материјала о својим злочинима, али, знајући њихове намере, познавајући им празна места, на којима би требала бити душа, Крагујевчани благовремено склонише на сигурна места сваки и најмањи делић докумената, додајући им и ове, из данашњих дана. Сада ће овај музеј бити, када га поново саграде, богатији за још једно ново искуство, за још једно ново, ни мало мање од оног из 1941. године зверство.

Поново исти циљеви и 27. марта, у Буђановцима, погођен и оборен  понос америчког ваздухопловства, „Ф/117“. Није сваки, за храброг и одважног српског војника невидљив. Падају много, оштећени и погођени сејачи смрти по српским пољима. Остављају трагове својих зверстава, али, остављају трагове и сеју и својим животима. Томе се нису ни најмање надали. Требали су пре него што кренуше, прочитати коју страницу из уџбеника историје из наших школских ђачких торби, како би нешто свето и научили.

.-наставиће се-

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s