Милица Мирић: Двадесетчетврти март /2/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Милица Мирић

Обруши се и први дан априла попут челичних авети смрти на мостове у Новом Саду, те парајући небо брујањем и риком шибају тела, уништавају слободу, устремљујући се тако, сваки на свој циљ,  долазећи у јатима, са покушајима застрашивања свих који се не боје.

.

Миливој Мирић:„СЕЧИВО О СЕЧИВО ЋЕ

Силом ме лишаваш вере.

Вековима тога је било.

Понашаш се као епидемија

узвишена, у замаху.

Гледаш ме као узрок.

– Узрок сам!

Ови људи иза мене у видокругу,

у жагору,

сукоб су низбежан!

Сечиво, о сечиво ће!

Губици на обе стране.

У логоре!

Живот си нам загадио.

Земљу заразио

ваздух издишући!

Омогући нам минимално,

– слободу из жице,

јер, још смо ту!

… А шта би радио да нисмо?

У логоре можеш

без снаге смо.

Свака помоћ добро би дошла.

– Помоћи ниодкуд.

Болујемо од наметнуте нам, болести.

О вапај деце си се оглушио.

Зазвоне ли звона на окуп,

– сечиво, о сечиво ће!“

Можда зато и долазе у јатима од њих четири стотине, па и више, не би ли овој војсци неустрашивој, што као чврсте младице храста стоје и чекају мирно, сталожени и храбро, одлучно и смело бранећи и најмање зрно песка суочавајући се смрћу, лицем у лице ту, где данас паде мост, сломили снагу мисли о отаџбини. Са колико су га налета гранатирали, то, сигурно, ни сами не знају, а сада нам више и није важно.

Стари метални мост сада тоне.

Љуби таласе Дунава мутног, те од бола због удара разарајућих граната, потамне. Подли се крв у њему и његових талас виру. Још се опире метални заљубљеник Дунава, што ту стајаше још од 1921. године, а данас, само неколико минута након преласка руског дипломате Сергеја Бабурина, он пада.

Саме се сузе натопљене тугом круне низ лице. Мислим да ће остати свака бора, сечена оштрицом  сузе по лицу, за сва времена праћена сећањем, забележена, на некада срећне младалачке дане, када овде, по први пут и затвореним очима, од среће, знадох преко његових крила прећи. Онда, када ми кораци нечујно, или само попут лепета  крила птице прелете, да бих се са другом његовом страном срела.

Насилно сада одвајају обале, које у кориту своме Дунав спаја. Секу нам руке, попут дуге што се пружају са једне, на другу страну реке. Ова река је и њихова и наша. Зашто је сада рањавају тугом наносивши јој бол? Зашто је само ми премошћујемо љубављу попут лукова мостова, а они их немилосрдно руше? Ни сами не знају, небески монструми, нити ће икад њихов разум досегнути границе лепог и човечног у себи, јер ни једно ни друго у њима не постоји. Да није тако, не би им мета била и Пећка патријаршиај, бар би се бојали нечег светог и племенитог, каква је старица ова.

Најављене су антиратне демонстрације и на нашем Тргу, као и многим центрима наших градова, где за разлику од оног што нам се дешава, грађани, уместо оружјем, своју отаџбину бране игром и песмом. То је просто невероватно за оне, који својим нападима злочиначких хорди желе уништити сваку и најмању тежњу овог народа за слободом, те њиховим једноумљем наметнути своју жељу, овом непокорном, слободарском народу, што данас излази са својим жељама у недрима, великог срца, да протестима одагнају мрачне силе немани, а својим порукама непокорним, свој дух безгранично људски изразе. Миливој и ја спремамо транспарент који својом дужином на ланеном сликарском платну, у сенку суноврати жеље моћника у свим њиховим снажним налетима , обрушавањем на циљеве по нашој земљи. Ланена платна која припремисмо за слике са мотивима из Србије, ослика Миливој словима нашим, за добробит земље нам ове, да би нам сва следећа платна била разиграна и ватрометом најлепших боја сликана. Овде сада нема порука са Миливојевим голубовима мира. Овде су слова сада најлепше слике, којима желимо одагнати  таму на нашем блиставом небу, дајући свој допринос јачању овог голоруког народа, што се у својој немоћи потуца друмовима без краја, тражећи уточиште, када већ без огњишта оста, тумарајући често по беспућу, у завежљају живот из пакла износећи.

Размотасмо метре ланеног платна и Миливој наниза слово за словом по његовој основи уздуж потке:

„Понос нашег народа су: Војска Југославије и Посебне јединице полиције.“ Какав би то могао бити овај 2. април, осим варљив, ветровит и киван? И он нам жели отети оно што припада нама, жели нам отети и мисли. Жели истргнути ова платнена једра из руку, ношена ветром, а платно се отима, трза нам стегнуте летве од јелових гранана којима платно изнад свих издигосмо.

-Ја не дам ветру да ми га отме!

-Ја не дам овом пламеном једру да на неком другом месту сагори, а  ветру, који нас шиба, кидамо једра сигурно и снажно.Поруком овом дадосмо на знање онима, који бесомучно , у налетима желе убити њихов понос. Њих, који телима својим у сваком новом јутру штите вољену земљу од мрских завојевача.Не предају своје гнездо ови орлови смели, него још више, још жешће, још непокорније остају онде, где други не би смели. Звери се зато и дижу у висине, да нису на домету оку овоме смелом, да нису видљиви међу облацима дима и врховима пламених језика што високо лижу; што зверским налетима пале. Зашто се са великих висине не спуштају ниже, да би се војнички срели са срцима оних, којима све најлепше жеље мојих хтења упућујем; њима, што поносно стоје и дању и ноћу, када авети запада кукавички разарају и нестају у ноћи; њима, што зеницама небо одлучно прекривају, којима се шапат вољеној земљи  далеко  даље чује, од ових даноноћних брујања моћних , туђих машина и страшног грувања челика и осиромашеног уранијума, по нашим житородним њивама, по нашим густим шумама, по нашим питомим брдима, по нашим неизлечивим душама!                   Да су се окомили на све то, и  све друго, говори и овај 3. април и уништавање топлане у Београду. „Слобода“ у Чачку ни сама не броји ударе бомби, нити им се може знати броја. Па онда складиште нафте у Краљеву, Смедерево, Телевизија Нови Сад и све остало, које не написах, а нестаде под налетима моћника. Одавно већ брујање тешких машина доноси страдање, рушења, што значи згаришта за многе објекте, па и за њих саме. Насртаји њихови су све јачи и јачи, снажнији и жешћи.Узвраћају наше јединице противваздушне одбране, Јуначки и смело задају тешке ударце хордама што облаке газе, а не питају се. по чијим то душама сада срљају и товаре терета расипају, не штедећи тренутке таме отете од ноћи. која их у окриљу своме носи и расипа по нама. Тако и ове ноћи трешти над Новим Садом, Краљевом, Ужицем, Трстеником, поново Крагујевац стрељају, уништавају школе, болнице, аеродроме. Бомбардују Земун, Рашку, Вршац, Сомбор, Ниш, Грачаницу, Драгаш, Хемијску индустрију у Лучанима, Лепосавић код Ваљева.

 Убише мостове Новог Сада.

 У једном таквом налету мост Слободе поделише на два дела, не обраћајући при том пажњу на оне, који се у том моменту задесише на њему, оне, који своје животе окончаше у хладним таласима Дунава. Било је само неколицина оних који се  у тим тренуцима ухватише за сламку.

Бори се Дунав са громадама бетона и челика. Јеца му и стење корито од бола. И мост код Бачке Паланке бомбардован је ноћас, између 4-5. априла. Колико срушених мостова само Ибар у себи ваља? Колико нам само смртоносног товара сручише на наша поља, колико попалише липових стабала широм Фрушке, колико младих, детињих живота покосише, питају ли се сада ти пилоти, у чијим грудима ничег, осим камена нема?

На Фрушкој у вис лете чемпреси и јеле.

Липова стабла на чијим гранама лист младе пупољке чува, горе.

-И брда јече од бола, а Срби не плачу!

-„Не жали га мајка ако ће спасити овај народ!“- рече Радојка поносна мајка, какве само Српкиње могу бити; мајка пилота Зорана Радосављевића, који даде живот у окршају са јатима челичних птица чувајући небо изнад отаџбине.

Много је жена што слично Радојкином имају име, много је оних, што сличног

Радојкином, имаше сина.

Синови наши!

Деца наша!

За све оне који свим досадашњим ратовима одолети на могаше, патећи и страдајући као деца, Добрица Ерић написа песму  „Плачи вољена земљо!“ над којом многи треба да се замисле, о својим зверствима која починише у временима прошлим, у времену садашњем, те свој бас искаљиваше све до данашњих дана.

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s