Ете ти сад.

Ниђе нас нема.

Село без сељака.

Оћемо да се затремо и готова ствар.

Само што нисмо.

Како смо сијали нако нам никло.

Нако и жњемо.

Сад ти није вајде да се париџаш.

Бари и шути тујнак ђеси.

Јербо ни за ђеси ниси.

Доскора сам се уздо да ће нам

 уићи оздо у-главу.

Да ћемо се пребобати.

Јок.

Нема од тог посла ништа.

Ондак, од-муке, пођекад цврцнем по-неку.

Д-оданем.

Нек-иде све с милим Богом.

И готова ствар.

Горенаке високо, дољенаке тврдо.

Трпи шта те снашло.

До судњег дана.

Молити се Богу д-опрости.

Ако имадне ком.

(МС: Спомени, дужи од живота)