Милица Мирић: Сасвим мирно, море, и поглед ка великом плавом небу


 

Само на кратко желимо посетити манастир Раковицу, са надом и обећањем да ћемо доћи поново, посветити му много више пажње, јер нас данас време и недостатак његов спречавају да се дуже задржимо у разгледању његових историјских момената.

Рушевина касарне на Топчидеру као авет опомиње на злодела нове фашистичке армаде, што протутњи изнад нас својом хордом злочиначком.Осећање језе испреплетано гневом обузима ми срж у костима прожету жељом да се никад и ником не догоди неки сусрет са агресором, нити да најмању патњу пожелим ни самим злочинцима, због пролећа нашег у години прошлој, свирепој, што се попут ових бездушника окоми на нас свом силом и жестином, са гневом рушитеља.Трагови њихови, нашом отаџбином расути, стварају још већи пркос, још снажнији револт и снагу непокора, сродником душа наших.

При уласку у капију манастира, први сусрет са обележјем на плочи:

 „Васи Чарапићу, змају од Авале, војводи Вожда Карађорђа, јуначки палом при заузећу Београда од Турака пред зору, 30. новембра, 1806. године.

Ову плочу подиже Петар Први, краљ Србије, 15. августа 1910.године. Архитекта Коста Јов. Јовановић, Ђура Борошић и Стеван Баја- каменоресци.“

Црква је мала, посвећена  великом Атхангелу Михајлу. Иконостас јој је у дуборезу, као и у свим нашим светињама.Овде се, за разлику од свих наших манастира пуцкетањем варница из пећи шири топлина ионако умилних тонова звона вековних.Пламен букових цепаница још више обузима топлином место, на којем се Миливој и ја нађосмо. Ово је прво место на ком смо имали прилику да забележимо сусрет са пламеним језицима у окриљу једне од светиња.

На плочи зида на десној страни унутрашњости цркве, неко уклеса и ове стихове:

„Ја ли тужну да вам кућу зидам. 

О, остаци драги срцу мом’,  

да тим’ тешке своје ране видам,

дижућ’очи Оцу небеском!

ја, што наду сазревала,

да ћу славне оставити вас,

данас на ме тешка судба пала.“

            Нисам нашла податке о творцу ових потресних стихова. Можда једнога дана, када своје дато обећање испунимо, те дођемо на макар мало дуже времена и сваку забележену реч нађем и прочитам, те у редове своје уткам. Сигурно ће нам Јаблан, слуга Божји открити тада и друге тајне везане за манастир, као што нам откри своје туге часе, његове дане проткане њима, јер речи, које уклесане овде стоје, сигурна сам у многоме припадају и њему, јер сина једног, што на свет донесе, изгуби.

Зар веће туге, бола и јада има за човека, којег губитак сина сломи и доведе овде, под окриље зидова овако мале, топле светиње? Једино му овај пламен греје потамнеле са лица боре.

На изласку из престонице поглед ми паде на  на велике табле покрај пута, међу којима на једној остаде порука настала у данима пролећа, сигурно да би храбрила нејаке, соколила оне, који то нису, а пркосила онима, који звиждуцима граната желеше застрашити неустрашиве:

„Сасвим мирно, море, и поглед ка великом плавом небу!“

Измамише ове речи осмех пркоса на моме лицу и схватих да је и то вечности намењењно!

.

(Одломак из књиге „Плаве даљине српске“, Милице Мирић.)

  1. фебруар 2000. године.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s