Лабуд Н. Лончар: Из колијевке давно
Из колијевке
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
Линију танку и малу-
Границу Вјечности и Друма
И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове-
Високо горе
На лицу Вјечности
Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера
И гдје тихује Бол
Широким, дјетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе-
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гдјее тихује Бол!