Рефик Мартиновић: Кајање
Уморна земља
грли хладно вече
нестало је драга
меких миловања
у хору су некуда
одлетеле птице
а тебе је све мање
пред капијом мојом
данима падају суморне кише
мојом улицом не пролазиш више.
.
Нека чудна сета
лута мојим градом
мокрим тргом пролазе усамљеници туге
оштре своју храброст
газећи туђе сенке
а сретни се грле
у озеблој ноћи
док данима лију јесење кише
на мокроме тргу тебе нема више.
.
Клетвом си ми рекла
да никога више
волети нећеш
да је пролазан
ужитак греха
и да су стазе наше
сновима утабане.
.
Дођи још једном
на моје топле груди
чекаћу те до пролећа раног
дођи са птицама будним
да снујемо гнезда
у олисталим врбацима
испод старе куће
у тишинама без краја
у мирисима цветнога маја
кад престану кише
волећу те драга
као никог више.