Рефик Мартиновић: Кајање


Уморна земља

грли хладно вече

нестало је драга

меких миловања

у хору су некуда

одлетеле птице

а тебе је све мање

пред капијом мојом

данима падају суморне кише

мојом улицом не пролазиш више.

.

Нека чудна сета

лута мојим градом

мокрим тргом пролазе усамљеници туге

оштре своју храброст

газећи туђе сенке

а сретни се грле

у озеблој ноћи

док данима лију јесење кише

на мокроме тргу тебе нема више.

.

Клетвом си ми рекла

да никога више

волети нећеш

да је пролазан

ужитак греха

и да су стазе наше

сновима утабане.

.

Дођи још једном

на моје топле груди

чекаћу те до пролећа раног

дођи са птицама будним

да снујемо гнезда

у олисталим врбацима

испод старе куће

у тишинама без краја

у мирисима цветнога маја

кад престану кише

волећу те драга

као никог више.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s