Весна Зазић: Страх


Звонила су звона у грудима необично,мукло,
као кад се нешто баш лоше спрема,
језом и стрепњом ми у грудима срце тукло,
ал веровах да предсказања нема.

Човеку да није дато да зна шта ће сутра бити,
кад и тако ништа не може да спречи,
сад се непрестано бојим да ће се поновити,
тај страх ништа не може да излечи.

Знам да ће проћи ускоро ова несрећа
као и многе што ми даде судбина осиона,
ипак ће сваки минут сна да ме сећа,
да залуд злокобно никад не звоне звона.

Жеља ми је само да се више не бојим,
над мојим животом да нико нема власт,
помогли су и то памтим и бројим,
ал док си роб стрепњом идеш у пропаст.

Пропасти нећу јер желим да живим,
нека је против мене и цела васиона,
за све што беше само себе кривим,
што не веровах да залуд не звоне звона.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s