Наташа Ђуровић: Златокоса


Зурио је и јутрос у платно и обрисе онога што би требало да буде слика. Данима није успевао да направи ни један потез четкицом. Платно је себично, непомично стајало и чекало преображај из безличне белине у слику која ће бити одраз његових унутрашњих жеља, ломова и свега што душа гаји у себи.

Марија је била напољу, чуо је кад је изашла. Дуго  нису проговорили ни реч. Нервирала га је њена сталоженост и мирноћа са којом је све радила. Посматрао ју је како чупа коров из баште предано, скоро побожно. Њена једноставност, смирено лице и тихи покрети нису будили у њему жељу за стварањем, нити пружали инспирацију која му је била потребна.

– Лепа је на посебан начин, онај који замори човека – била је његова дефиниција жене са којом се свакодневно сретао у кући, дворишту, за столом…

Била је узорна супруга, која му је годинама грејала постељу, али њена срећа се састојала од приземних ствари. Никад себи није дозволила да се одвоји од тла којим је нечујно ходала.

Коров напредује упоредо са цвећем, као неки догађаји који ремете све, јер се појаве тамо где не треба да буду, као немили, непозвани гости. Како је обичном човеку лако! Све прихвата мирно, једнолично… Али ја нисам обичан човек! Ја сам уметник! Неко ко треба да овековечи лепоту, да је нађе где други не могу, а она се уротила против мене, нема је! – мислио је.

Обузет бесом, јер су га Златокосине очи прогањале и подсећале на оно што је слутио да је истина, почео је махнито да баца боје, четкице и све што му се нашло при руци, док је она, мирно, прекштених ногу седела на врху стене и нехајно пролазила прстима кроз косу. Њеној савршености није могао наудити ни тај осећај досаде који јој се видео на лицу, док је била сведок његовог хаоса.

– Сем Златокосе, ништа вредно ниси створио. Ништа, ништа! И све после ње је ништа! И ја сам ништа! – викао је, а речи су ођекивале простором, његовим умом, и прожимале читаво тело.

– Видиш ли, Златокоса, своје име у звездама? – питао ју је једне од оних вечери кад су погледима који су лутали, тражили бескрај и у њега смештали своју безвремену љубав, лишену овоземаљских слабости.

Уместо одговора, прстом је показала на звезде и у ваздуху направила неколико покрета. Погледала га је очима бића у коме обитавају сва женска обличја, а он је могао да узме оно што му се у том моменту свиђа. Узбуђивала га је сопствена метаморфоза изазвана тим погледима који су знали бити хировити, дубоки, кокетни, одсутни, самодовољни… Могао је пред њом бити он, огољен до костију. Без стида. А могао је бити и велики уметник, стваралац, могао је бити и њен бог и роб…

Опијен, тих дана, сликао је са заносом, не размишљајући о покретима руку. Боје су се саме слагале у целину која је приказивала савршено женско тело чија лепота је долазила из очију жене на слици, места на коме су се састајали сви путеви света; раскрсница вечности и бескраја. Његова Златокоса!

Имала је моћ да успори кретање земље, пробуди вулкане; држала је космос у својим очима и једну стену у руци са којом се поигравала. Оног момента кад ју је испустила, у њему се све затресло. Да, био је то лош знак, она га је научила да их тумачи. Било му је јасно да ће се изгубити у забораву. Но, више га је плашило што ће остати лишен сна. Знао је: они ће се растати!

– Ти си, Бранко, идиот! – рекла му је излазећи из кревета. Затварајући врата за собом, затворила је и њега у мали, скучени простор његовог и Маријиног живота који је носио као усуд, затрпан свакодневним стварима, безличним особама, осећањима лишених  жеље да се макар мало отргне живом песку и земљи, која их је полако, али сигурно и бездушно увлачила у своје чељусти.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s