Анђелко Заблаћански: Камени сан
Стевану Раичковићу
То камен у трави хладан спава,
Ил’ моју лобању гризу црви.
По зиду гмиже сен заборава,
У мени тражи модрину крви
.
На прозору наш лик од искона,
Планина на којој сазнасмо љубав;
Бол, јер сад је под гробном плочом она
А ја сам – ни тамо ни овде сав.
.
Крикне ноћна птица мојом јавом,
С криком мисли црне пуном главом,
На мртвој стражи бол у мом дому.
.
О, само бих да осетим њен мир
И удахом угасли јој свемир,
Пре него ли свет падне у кому.