Анђелко Заблаћански: Камени сан


Стевану Раичковићу

То камен у трави хладан спава,

Ил’ моју лобању гризу црви.

По зиду гмиже сен заборава,

У мени тражи модрину крви

.

На прозору наш лик од искона,

Планина на којој сазнасмо љубав;

Бол, јер сад је под гробном плочом она

А ја сам – ни тамо ни овде сав.

.
Крикне ноћна птица мојом јавом,

С криком мисли црне пуном главом,

На мртвој стражи бол у мом дому.

.
О, само бих да осетим њен мир

И удахом угасли јој свемир,

Пре него ли свет падне у кому.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s