– Ехеееј! Владанееее! Владанееее од праискони! Звао је

Расковник са врха стене подно облака, високо понад

облака, у праскозорје једно праисконо, док се Владан

пео присојем ка врху планине од праискони, ка самој

круни Прамајке планине. И сурваше се стене, и сорише

врхови брда уоколо; и бљескаху муње, и прашташе

громови, и заљуља се, и затресе се, земља праискона,

понад вртача и кланаца у тами праисконој.. И виде

Владан огањ живи, ватру живу од искона и паде на

колена, и пузаше на коленима према огњу, и

заблагодари Васељени и Праискони, и сусрете се, и

збратими, са Расковником праискони.

– Више не постојим! Р а с к о в н и к је ослобађајуће

стање свести, дивота над дивотама, – прошапта Владан.

Утонуо је у Васељену, а очи су му сијале као звезде

разјаснице.