Верица Стојиљковић: Виле дар


Убрзала се река јесени, загледана

у небески свод!

Радосно ишчекује облак снежни,

брата свог!

На обали њеној  дрво ћути,

чува вилин траг!

То она је драгом оставила,

нар црвени, од срца му дар!

Још трава је ту зелена, жива,

и слеће ту често и птица жар.

Одједном, проломи се јелена зов!

Застаде река, насмеши се дрво!

То Он стиже, по виле дар!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s