Милица Мирић: Двадесетчетврти март /4/


(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Нисмо, ваљда, помислили да ће данас, 26. дана априла оставити само рањен Жежељев мост у Новом Саду? Зар смо мислили да се неће те ескадриле појавити и своје смртоносне товаре изручити на његове ране? Можда у нама тиња жеља да сами буду жртве, разарајући њега, тога дива, који данима стоји , ноћима пркоси, који се руши, уништаван, а вољен?

Моћан си, витеже камени! У громаде ти данас претварају твоје лукове над коритом тог подивљалог, мутног Дунава, а ти спираш сав свој бол и наш, док тонеш клонуо у мутном његовом виру попут класја под српом жетелаца, само што ово жетеоци нису, ово су звери, монструми су ово, хероју река, гордости наша! Био си попут човека који ти подари живот, попут Бранка Жежеља, архитекте, који срце своје још 1961. године подари теби, достојанственом и гордом, а данас мртвом, а памћеном, камени мосту!

Многе дане у мају не забележих. Дуго већ, дуго све траје!Миливој и ја се вратисмо обради једног парчета оранице на Горњим угарницама, ту, надомак нашег града. Уморни од посла, сетве и других пролећних радова на њој, често не стижем записати ништа друго осим губитака у њиховој, злочиначкој ескадрили, чијим зверствима крај се не види. Одлазимо рано, дођемо у смирај дана, када окупани знојем, ишибани пролећним детињастим ветром , уморни од свих оних миловања земље, полако, ћутке напустимо затрављени пут ка сунцу, док оно силази на починак и одлази , препуштајући нас ноћи са којом долазе и звуци сирена што јече у тами. Оне ће, као и ових досадашњих ноћи најављивати мноштво угашених воштаница. Ко зна колико градова и села, колико стролетних густих садница  непрегледних шума су кренуле попалити ескадриле, чије се потмуло брујање слуша из ноћи у ноћ?

Можда потајно отмемо од ноћи по који од оних дана маја из година прошлих, када нам је сваки био окупан благим зраком пролећног сунца, блистао у њему,  тонуо у мирис цветних, плавих јоргована, па тако, док лебдимо ношени у прошлост не осетомо да сан сам савладава  ионако уморна,  клонула тела, заборављајући, при том, на оне,  који над нама брује.Врате ме тако и на будна сањарења и на ђурђевдански уранак оне 1973. године, када прво јутро дочеках са Миливојем, па онда свитање 11. маја следеће године, који од мене створи мајку са појављивањем детиње главице мога Игора. Можда сам због свих тох лепих дана маја и решила у пркос свему што нас окружује завршити започету слику у акварелу која носи назив „Ђурђевдански уранак, ратне 1999. године“

Блиста у сјају сунца на њему Студеница, испод чије цркве Пресвете Богородице озарена лица Српчади затрепере. А следећег дана, када се са угарница кући враћамо, по коју реч само, једно другом прозборимо, тек толико да знамо да у свађи нисмо, те да се поново препуштамо нашим будним сањарењима, корачајући и скоро стопу пред стопу неприметно стигнемо кући и тек онда, при сусрету са њом схватимо да смо одлутали негде, где смо само једном били, а да је стварност нешто друго, а да излаза сада, нема.

Ретки су моменти када у Миливоју и мени се роди жеља за стварањем неких нових дела, док наш Игор ради дуборез у дасци шљивиног дрвета. Мислим да тиме превазилази размишљања којих ретко ко успева да се ослободи.Њему то, видим, полази за руком. Добро је да је тако! Не дозвољава да му нека ситна душа уништава  његово биће и жељу за стварањем, јер му нико, осим Бога и мене дао није, па миу је неће ни узети.Миливој и ја начинисмо један корак ка стварању, те понесосмо сликарски прибор и седећи крај наше недовршене куће, коју, као и ову у којој живимо, градисмо сами нас двоје, отпочесмо радове у акварелу, јер је дан погодан, ведар и сунчан, рођен за рад у природи.

Доста је година чамила сама, скоро заборављена, препуштена времену, обрасла у изданцима подивљалих ружа пузавица. Ова кућа која  никада није дочекала наш први сан међу зидовима њеним, прими нас у свој хлад.

*

ИВАЊЕ ЗЕЉЕ

На крају села, тамо, уз пругу,

Којом клизише трошни вагони,

Сасвим билизу багремовом лугу,

Цветају жути кантариони.

*

Тамо, на оштром камењару,

Где сутон сретне пламеног свица,

уз напуштену пругу стару,

родне су њиве Горњих угарница.

*

На њима увек, у златну јесен,

пламено лишће обгрли гране,

корачаш срећан и занесен,

спомињеш често младости дане.

*

…А младост оде, сећања бледе.

Нестаје великог, у оку жара,

а сликар један, косе седе,

слику на платну заносом ствара.

*

Слика је препуна, к’о  с вином чаша.

К’о некад, и сад су његове жеље.

Уз сами камен крајпуташа,

изникло на слици, ивање зеље.

*

Плете у венце кантарионе,

којих ће безбројни бокори нићи,

бојом прекрити све потке оне

и тек у сутон кући стићи.

*

… А када сликар кући стигне,

умор се чита на његовом лицу.

Крајпуташ на слици, ка небу дигне,

упали претку воштаницу.

.

Миливоју се пружи поглед преко поља обраслог горушицом, ка нашем воћњаку, те и завршеној слици даде тај назив, назначивши данашњи вадесетпрви дан маја.Ови изданци ружа трновитих, са својим ситним мирисним цветом на мојој слици не свенуше, добивши име са својих угарница и датум исти, као на Миливојевој слици.

Увек се нешто догоди лепо, када се у нама жеља за стварањем јави.Можда не забележисмо случајно тај двадесет и први дан маја?Нижући стопе једну за другом, кораци нас кући воде.Ето, баш ту, на самом углу наше улице, само пар кућа од наше Тање, моје осећање нечег лепог, откри своје тајне, те сазнадосмо да је наш Бобан дошао с Косова, само који трен раније, можда који минут пре но што нас ова радосна вест озари.Он је, додуше, дошао с повредом ноге, до које доведе одрон једног, од мноштва километарски дугих ровова, који ископаше сродници терора, због којих ова земља крвари.Цело је време овога рата Бобан провео  носећи се са вихором зла што наткри болом  већ купано у крви Косово.

Тања је сама са децом ноћима. Дању још и дође, играју се деца, а ноћи тамне, без светла, спуштају своју одежду таме под њен кров. Пристала није ни једне ноћи, када сирене огласе тугу, да дође с децом и с’ нама буде. Сад више, хвала Ти, Боже, сама није!

Када смо годину дана раније у Кучеву, на „Хомољским мотивима“ упознали Љубишу Величковића, нисмо мислили да ће данас тај див последњи пут  угледати прво јунско свитање, да ће му блистава зеница утрнути данас пламен сунца у себи.Положи свој живот на бранику отаџбине, уграђујући га попут многих храбрих синова  нашег народа у темеље слободе, чију буктињу покушавају да угасе моћници са Запада, помажући тероризам на Косову.

Добро се сећам тренутрака када из кола, одједном, са позорнице,пред Величковића ступи младић одевен , уместо у униформу ваздухопловних јединица, у ношњу српску, да би поздравио великог генерала у првим редовима, онде, поред Миливоја и мене. Стао је пред њега у ставу мирно, поздравио војнички, поклонио се , у срцу понос носећи.Сећам се, није то тако давно ни измакла година 1998. Када је на Аеромитингу, у Батајници, Величковић своје вештине показао љубитељима нашег ваздухопловства лупинзима на небу изнад нас, те „Миг“, ту челичну птицу претворио у сићушну сеницу у његовој руци. Над његов гроб, једнога дана, сигурно ће поставити неки „Миг“ као симбол његових вечних небеских висина.

Данима већ не пишем ништа. Не зато што немам шта, нити је разлог тај да су можда престала дејства над нашом светом земљом, нити се страх у моје срце угнездио, него сам уморна од свега.Плашим се само да Свемоћни једнога дана када све ово стане, неће моћи сапрати грехе њихове, у крви огрезле, те да ће пламеном огња у паклу враћати сва она згаришта, због којих многа суза кану.

*

ВИДИШ ЛИ, КАКО СУ НЕБА ПЛАВА?

*

Видиш ли како су неба плава

кад зора свиће, и дан се буди?

Два плава неба, понад глава

баш у том трену, кад зора руди.

*

Заплови небом понад Србије,

Ти, орле бели, двоглави!

Нека се истина открије

и патња Срба не заборави!

*

Славите славу лепоте!

Код Христа, по правду ходите!

Ви, главе беле, с голготе,

ако је не да, – отмите!

*

Слушајте како шапуће грање

с оближњег храста, у свануће!

Можда је све то покајање?

Због правде, и Сунце изгинуће!

Склапају, ето, данас мир у Куманову. И овај девети дан јуна бележе као крај једног од најпрљавијих и најкрвавијих ратова у којем деветнаест снажних наткрилише зверствима својим један праведни народ, који свом снагом и жестином  хтедоше да сатру, отети његову свету земљу, Косово српско. Да туђом чизмом газе му травке што својим опојним мирисом главица цветних надвисе коров што буја међу њима, тамо, где га други већ одавно посејаше.

Нисмо ми, Срби, те згажене травке што главице повијају на ветру, нити смо коров, нити трска дивља изникла крај обала река, на тлу, од муља!

  • Бокори сми ми божура косовског!
  1. јун 1999. године.

 

.-наставиће се

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s