Вукица Морача: Похлепак


Бајка

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Дан је био белим снегом затрпан. И шума је сада била огрнута белим капутом. Ту и тамо су провиривали врхови оморика и јела, а понеки кочоперни кедар или храст су носили бели облак на својим плећима. Зима је оковала природу, али ју је претворила у најлепшу белу бајку.

Наша два обешењака су подземним ходницима отишла код комшије Добрише. Он их је позвао да му помогну у бојењу и украшавању дрвених играчака. Све даске и цепанице које су му преостале, од прављења намештаја, он је вештим рукама претварао у чудесне играчке. Деца су их обожавала. Једино му је требало много времена да их боји, али Сербика и Божидар су то толико лепо и брзо  радили. Тако да су данас баш прионули на посао.

Елем, после напорног рада, седоше сви поред старинске, глинене пећи, да попију чај од нане. И тада Добриша рече: „Хвала вам за помоћ, драги моји несташци. Него да ја вама за награду испричам једну стару причу.“ Божидару и Сербики се озари лице. И започе он: „У давна, прадавна времена било једно село Похлепник, у подножју, дивне и горде планине Златоносице. Сељани су били вредни и радни. Пуно стоке и обора, много воћњака, дивних башти и ливада. Ма милина. А онда је једног дана, Алавко, пронашао златну жилу у планини. У почетку сељани нису много марили, али како је цена злату била све већа, сви су помало копали. Елем, једног дана, Мстислав, најмудрији, иначе старешина  села, сазове све сељане и беседи: „Нешто сам размишљао , сви сељани иду у планину и копају златну руду. Да се ми договоримо да свако има по један дан у месецу и да га одредимо. Заједно би смо изградили тунеле и копове. Свима би било лакше. Требало би да копате до подне, али и ако окасните не мари.“ И тако и би. Али, цена злату све је већа, а у суседном селу радњу отворио Златко, чувени златар. Он је откупљивао сву руду, топио и правио злато. Већи део је задржавао за себе, а мањи део је враћао сељанима. Полакомили се сељани, па свако од своје куће ископао тајне тунеле до планине, и осталих дана копао сам. И тако, у скромним кућама, са по две три просторије, једна или две су биле попуњене златом. Мстислава видео да то нигде не води, те их поново сазвао: „Драги моји сељани, земљаци, да ми престанемо више да копамо златну руду. Има свако од нас превише, а и шта ће му.“ Наравно сељани су били гневни и протерају Мстислава из села, на неко време. Али, планина, сва изрована и осиромашена, рањена и увређена, пушила се од беса. Дим се вијорио злокобно, као опомена лакомим сељанима. Нико на то није обраћао пажњу. Онда је она почела да бљује ватру, да баца камење на село, не би ли се становници дозвали памети. Опет ништа. Е онда се планина добро разгневила, и кад је бесна, врела лава покуљала, пролила се преко села и затрпала га. Наравно, нико се није спасао, осим Мстислава, који је све то посматрао са суседног брда, из своје убоге дашчаре. Много му је било жао сељана и никада није разумео толику похлепу код људи.“

Сербика проговори: „Што је дивна прича комшија Добриша. А да ли се зна где је то село, јер и ми имамо у близини планину Златоносицу?“ Добриша одговори: „Видите ону голему шуму око планине. Неки мисле да је ту негде било село. Ишли су неки људи тамо да копају, све у потрази за златом, али чим је планина Златоносица почела да дими, они су одустали.“ И Божидар се прикључио причи: „Шта то тера људе да гомилају богатство, јер тиме могу купити само материјална добра, ствари. Ипак, оно највредније: љубав, срећа, здравље, мир у души, слобода, се не може купити новцем“. Добриша се насмешио па настави: „Е моје мале мудрице. Схватили сте, да је добро да човек има и имање и новац, да задовољи неке своје потребе. Али гомилање блага или непотребних ствари је узалудан посао. А сада да се договоримо и за сутра, да ми помогнете, а можда позовемо и Љубицу, она дивно слика, па да удружимо напоре.“ Обоје у глас рекоше: „Дивно.“ И полако кретоше својим кућама. Добриша им је понудио да понесу колико хоће играчака, а они узели по једну, малу, да ставе на полицу изнад кревета. Баш су добра и скромна деца.

Размислите и ви о овој причи и да сте нам вечно срећни и здрави.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s