Радица Матушки: Талог истине


И подиже се тло изнад океана
дубине посташе висине,
неки нови век исписа судбину за нас,
носећи на крилима соколова спас.
Гледам у талог густиша твој лик,
тескоба нестаје као млевено зрно кафе,
све се претвара у прах,
ово сада време не постоји…
Постојимо само ми и висина,
да ли то видим бела крила анђела,
хватам те за руку да бих те изнова пустила…
Ти не припадаш мени нити облацима,
гурам те од себе!
Врати се… Врати се тамо!
Даље ћу сама, ово је моје ново време…
Твоје је оно које живиш,
смешиш ми се…
Последњи пут и изговараш оно дуго чекано: „Збогом!“.
Наше руке се држе дуже него што би требале,
топли су твоји дланови…
А ја, тако сам хладна,
види… Kап једна оде ка океану…
Иди за њом, врати се тамо где висина није смер…
Овде је мој циљ,
стигла сам до њега!
Одлазиш… Не видим те више крај себе,
али чувам те, бдим над твојом срећом.
Kажу: „Разби шољу да се не оствари!“
а ја… Љубим је!
Нека се згоди, тако желим!
Другачије, поднела не бих!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s