Оливер Милошевић: Безсмртна душа
Не умем да умрем
Јер душа моја облацима ходи,
И сваког јутра
Са сунчевим зрацима
Изнова се роди
Лута по небу, са звездама
и Месецом разговоре води…
.
Не умем да умрем,
јер и када сам смрти на домак био,
Од ње се нисам плашио и крио,
Већ јој се у лице осмехнуо,
Без имало сете, као наивно дете
.
Палили и прогањали су РОД мој,
Попут вукова хајке на нас правили,
Али никад нас нису истребили,
Нити престравили.
.
Душа ова ратника из тела у тело иде
У светове које смртни људи,
Не могу да осете, нити виде.
Док ПриРОДом ходим,
Са птицама мислима певам,
А са биљем цветам,
И мирисе њихове сневам.
Са животињама причам,
Јер њима сам више,
Него људима сличан.
.
И зато не умем да умрем,
Већ се сваког јутра изнова
Само за тај дан РОДим,
Жељан да само око себе
Радост живљења и срећу ширим,
И тако, као морнар по мору,
Овом Плавом Планетом,
Гуран ветровима маште, лутам и бродим.