Оливер Милошевић: Безсмртна душа


Не умем да умрем

Јер душа моја облацима ходи,

И сваког јутра

Са сунчевим зрацима

Изнова се роди

Лута по небу, са звездама

и Месецом разговоре води…

.

Не умем да умрем,

јер и када сам смрти на домак био,

Од ње се нисам плашио и крио,

Већ јој се у лице осмехнуо,

Без имало сете, као наивно дете

.

Палили и прогањали су РОД мој,

Попут вукова хајке на нас правили,

Али никад нас нису истребили,

Нити престравили.

.

Душа ова ратника из тела у тело иде

У светове које смртни људи,

Не могу да осете, нити виде.

Док ПриРОДом ходим,

Са птицама мислима певам,

А са биљем цветам,

И мирисе њихове сневам.

Са животињама причам,

Јер њима сам више,

Него људима сличан.

.

И зато не умем да умрем,

Већ се сваког јутра изнова

Само за тај дан РОДим,

Жељан да само око себе

Радост живљења и срећу ширим,

И тако, као морнар по мору,

Овом Плавом Планетом,

Гуран ветровима маште, лутам и бродим.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s