Надала сам се,
не могу то скрити.
Да си ту и да ћеш ту бити.
И лако је било на Те навикнути,
ал вражје је тешко од Те одвикнути!

Зависник сам постала,
није да нисам.
Пишем ти песме, речи и писма.
Адресу знам… Ал не шаљем ти ништа,
јер Твоје су речи: „Hasta la vista!“.

Веровала сам,
зашто да кријем…
Да ћу из Твојих руку да пијем
и отров љути зарад осмеха,
па макар ми никад не нашли лека.

Ал серум беше ко отрежњење,
игра живота, плач од сирене
и мокри хриди сузом утопљени…
Ја Теби пролазница, а све Ти мени!
У трену једном, све се заврти…

И тада схватих и нада је смртник!