Анђелко Заблаћански: Снегови пролазности


То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s