Стеван Раичковић: На друму


Са рушевине мога стиха

Која се слути из свог праха

Зачу се реч тек једна тиха

Испрекидана ко од страха.

.
Насмешен (ал и препун страве)

Окрећем слух и бечим зене:

Да ли то беше звук сред јаве

Или је био јек из мене?

.

И сад, док стојим на по друма,

Гонетам ту реч што је била

И прошла мимо мога ума.

.

Можда нисам моро стати:

Јер зраком то тек пуче свила

Да ме у касно лето врати?

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s