Димитрије Николајевић: Град из кога смо изгнани


У том граду чије зидине у небо штрче,

Из кога смо изгнани ко зна када

И по коме наше изгубљене сенке трче,

Сви смо се пре рођења родили;

У њему смо као у прасну некада

Своје прве и последње љубави водили.

.

На начин нам се неки други отад

Све друкчије, као мимо нас, дешава

Док крчимо путеве да стигнемо назад

У своју постојбину сред небеса

Што скрива клупко нашег заборава

И на нас камену прашину стреса.

.

У том граду чија недоручна тајна

Заувек остаје негде иза, неоткривена,

Од онога што јој остависмо, безкрајна

Река нас дели преко које нас зове

Неко нама сличан, изван времена,

Што живи наше давно покрадене снове.

 .

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s