Kао на разбоју ћилими сви цветни
у мени се истка име то вољено,
и за век векова оста извезено,
да чами у болу и гори у чежњи.

И сузе су моје преминуле горке…
O, љубави вечна, тишино и сану,
сунце си пресјајно моме тамном дану,
из груди крваре све ране дубоке.

Али ни кап крви не види зеница,
ока које волим и чији сјај сневам,
ако ли ме сретнеш чућеш како певам,
и пре саме смрти узлетеће птица.

Kа небу високо, ка мору дубоком,
узвишено срећна у несрећи својој,
јер све што ме боли и чини ме твојом,
не мери се срце с тугом и голготом.

Исткала сам љубав у средишту бола,
вене моје нит су вунених додира,
голицају, пеку покори их свила,
вратило је моје бесконачност дола.