Рефик Мартиновић: Уранак
Недеља…
дан се јутри звонима
градских катедрала
које се љубе с плавим даљинама
и позивом на молитве
и априлске уранке парковима
којима је некада
ходала Клара Цеткин
сањајући слободу и правду
и понос женског рода
кујући химну.
.
Данас
истим стазама
тражио сам тебе
и клупу на којој је
можда и она седела
да будеш моја хероина
и нигде нема твога имена
ал нађох тебе у мени
дошла си јутром
са птицама које заборавише
опало кестење
од прошле јесени
покрај зелене реке
која у тишини рајској
љуби камене мостове
којима су вековима
пролазили германски умови.
.
Нађох те у сенкама
прастарих стабала
која небу нису дала дисати
иако мени сунце не треба
видим те и у тами
јер сам орао
који прави своје гнездо
на узвишеним самоћама
и волим да те ћутим
тамнозеленим бојама
наслоњен на сећања
којима те данас сањам
сутра да ми дођеш
да садимо цвеће среће
и склапамо колаже времена
кад смо веровали
да свет постоји
само за нас.
.
Највише се бојим
раних буђења мојих снова
да их не однесу
зелена река заборава
и наљућени саксонски ветрови
јер ово проклето време
споро отиче у туďини
и кад те одсањам
и кад те не буде
љубићу сенке туђих предака
јер сам своје небо
заборавио далеко у завичају.