Рефик Мартиновић: Уранак


Недеља…

дан се јутри звонима

градских катедрала

које се љубе с плавим даљинама

и позивом на молитве

и априлске уранке парковима

којима је некада

ходала Клара Цеткин

сањајући слободу и правду

и понос женског рода

кујући химну.

.

Данас

истим стазама

тражио сам тебе

и клупу на којој је

можда и она седела

да будеш моја хероина

и нигде нема твога имена

ал нађох тебе у мени

дошла си јутром

са птицама које заборавише

опало кестење

од прошле јесени

покрај зелене реке

која у тишини рајској

љуби камене мостове

којима су вековима

пролазили германски умови.

.

Нађох те у сенкама

прастарих стабала

која небу нису дала дисати

иако мени сунце не треба

видим те и у тами

јер сам орао

који прави своје гнездо

на узвишеним самоћама

и волим да те ћутим

тамнозеленим бојама

наслоњен на сећања

којима те данас сањам

сутра да ми дођеш

да садимо цвеће среће

и склапамо колаже времена

кад смо веровали

да свет постоји

само за нас.

.

Највише се бојим

раних буђења мојих снова

да их не однесу

зелена река заборава

и наљућени саксонски ветрови

јер ово проклето време

споро отиче у туďини

и кад те одсањам

и кад те не буде

љубићу сенке туђих предака

јер сам своје небо

заборавио далеко у завичају.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s