Стеван Раичковић: Врата
Понекад, тако: на некој старој згради
Отворим врата – обично никога нема.
Посматрам ствари бачене испод трема:
Зурим у ормар (у коме жижак ради).
.
Или ушетам дубље: у таван с тмином
Промолим главу и пратим игру сена
По гредама и низу прашних гоблена
Већ пробушених, купљених паучином.
.
Ако ме ишта не прене (крик живине,
Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини)
Стојим све тако док ми се не учини
.
Како сам овде затечен од давнине.
А онда: покрет ма какав (прах у лету)
Сети ме како стојим у туђем свету.