Милица Тасић: Теби


Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

.

к’о рањеник што крпи и ушива,

тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

речи жеље… жеже ме, па тихо казује,

к’о да шапће једно само:

……………………………….

у ходу, онако, у јуришу лаганом

…………………………………………………..

љубичастим трагом………………..

кад тихо тихо осипа у мору драж…

………………. знаком који склизава

са литица сумње, врхом планине

са сребрном звездом

– тек зрном – васкрслим,

јединим сведоком моје љубичасте.

.

Па бела, луда, платна бојим,

не што нису нежна пена…

но што своје боје тој невиности желим,

сву чистоту за хербаријум мом милом,

радост сваке да сачува од мене,

и на уснама – јагодом на пола –

сву моју чежњу…

.

Мелеме за моје немире,

детелину за срећу тражим,

да кап капне, па и остане,

срце биљем занавек да залечим…

.

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

да волим све што никад нећеш знати,

јер никада се сав нећеш моћи угледати,

Ти најлепша биљко, лотосе у логосу,

сувише све… на прагу под сунцем,

у мокра два кестена на облацима,

што лутајући траже Твој лик,

и на њему благ осмех…

на далеком… белом острву…

за нас…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s