Милица Тасић: Теби
Како да ти убогим речима
(по)кажем колико ми је стало…
И да не знам шта се све у мени збива,
.
к’о рањеник што крпи и ушива,
тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,
речи жеље… жеже ме, па тихо казује,
к’о да шапће једно само:
……………………………….
у ходу, онако, у јуришу лаганом
…………………………………………………..
љубичастим трагом………………..
кад тихо тихо осипа у мору драж…
………………. знаком који склизава
са литица сумње, врхом планине
са сребрном звездом
– тек зрном – васкрслим,
јединим сведоком моје љубичасте.
.
Па бела, луда, платна бојим,
не што нису нежна пена…
но што своје боје тој невиности желим,
сву чистоту за хербаријум мом милом,
радост сваке да сачува од мене,
и на уснама – јагодом на пола –
сву моју чежњу…
.
Мелеме за моје немире,
детелину за срећу тражим,
да кап капне, па и остане,
срце биљем занавек да залечим…
.
Ал’ душа ти моја ненаучено казује
да волим све што никад нећеш знати,
јер никада се сав нећеш моћи угледати,
Ти најлепша биљко, лотосе у логосу,
сувише све… на прагу под сунцем,
у мокра два кестена на облацима,
што лутајући траже Твој лик,
и на њему благ осмех…
на далеком… белом острву…
за нас…