Милорад Максимовић: Звездари
Нечујно, спустио се доле у кут своје куће да мирно и
неометано посматра у себе. Речи су му постале као
искре које плове по ваздуху око њега. Тих. Дуги тих.
Мислима погледа у себе а потом и ван себе и ту га
је она чекала.
.
Они су заједно од постанка. Више и незнају кад то
беше али се нешто у њима живо сећа на то. На време
пре времена.
.
Светови испод су пловили…
Мир је свуда певао док је негде далеко звездана
харфа плела своје тонове. Очи које сијају изнад
светова магли и мрака а врелином своје љубави топе
вечите ледове заборављених светова што тону у
тмину.
.
На једном од њих је остао део велике коцке од
кристала који је служио као резонатор вибрација које
подстичу живот тог света. Иако део, неки вероваше да
и тиме иако малим, могу да искористе тамни да
отворе закључане капије међу световима.
.
Виши ред знања – живи као особа. Има своје поље и
памет и глас. Сферу око себе ствара и у њој
неприметно даје достојним све шта их тада и ту
занима.
Технологија више природе ради на непосредном
односу са сваким достојним бићем.
.
Она улази у њихову свест и они је користе према
потреби стварања. Такође је не можеш користити па
чак ни опазити уколико ниси и сам на тој разини.
.
Њих двоје су то добро знали али су ипак решили да
провере овај мали део кристала на далеком свету.
.
Затекли су машине. Непрегледни хоризонт машина
спојених у једну целину ради стварања довољно
велике интелигенције и самосвести да би се кристал и
знања из њега њима отворио.
.
Сва природа је била уништена. Земља на којој се ово
одвијало је спавала сном без снова док су машине
очајнички покушавале да узму шта су наумиле.
.
Машине су донете. Неколико тамних јерарха су имали
визију како да неопходну им енергију преузму чак и из
самог дела кристала, док су они сами били одсутни –
машине су радиле за њих.
.
Део знања кристала је почео бити декодиран јер су
користили заробљене честице високо развијених
суштина палих у борби против мрака. То је био
последњи начин да се иоле нешто узме. У том часу су
њих двоје стигли неопажено.
.
Звездари су погледали сцену ужаса.
Машине нису регистровале њихово присуство јер они
су ту били својим етеричним телима.
.
Она је замахнула десном руком и заробљене честице
високо развијених суштина одлетеше у етар слободне.
Одједном црнило у првом кругу око ње. Милиони
машина су престали са радом.
.
Она је наставила да ослобађа честице и редом су
машине престајале са радом.
.
Он је за то време мотрио звезданим погледом на
могуће сукобе. И слетеше две тамне суштине да
провере шта је зауставило ток њиховог делања.
.
Он их је одмах зауставио енергијском опном пре него
су напали.
Држао их је тако неко време док је она ослобађала
преостале животне честице високо развијених
суштина.
.
У међувремену, још осам тамних јерарха је дошло и
јасним бесом нападоше њега.
Он паде од силине удара али издржа још мало.
Већ су га ломили јако и бол је био ужасан.
.
Још два трена и био би скршен док му она не дође у
помоћ и однесе га испред њих.
.
На последњој разини пре повратка су застали и
мислима разговарали и опростили се до неког
следећег пута.
.
Он је поново био у свом телу у куту своје куће.
Уздахнуо је и помислио: „Још један свет спашен
касно…“
.
Мирно је пошао горе. На столу је чекао врч медовине
од биља скривене шуме…он га не постави ту.
Само се осмехнуо и видевши брезову кору са три речи
и симболом живота
》никад није касно《
је знао…да живот се на крају увек пита.
Поглед му је засузио. Купа медовине у ваздух и
здравица! Слава теби Оче!
.
И слика ње која исто то ради на другом свету.
.
До тих светова нема путева…до оних које наш дух и
душа не направе.
.
Он је изашао напоље и однео две јабуке старој баки
доле ниже крај потока где је чувала овце. Она се
насмеши од срца њему и рече:
“ Дијете, ваља се, благодарим. Ове овце су добре ове
године биће пуно вуне и млека.“
.
„Биће Рајна, биће. Како си данас?“
.
„Добро, како ћу ти бити кад се ‘вако бринеш за мене…“
.
„Како је Ђед?“
.
„Са кравама отишао, добро је, служе га ноге и
даље…“
.
Он се насмешио…и лаганим кораком отишао низа
страну док му је бака Рајна махала…
Ипак између звездарења и свега, требало је покосити
свежу траву за зиму.
.
Он то радо учини, гледајући Њу очима духа како
управо везе златним нитима ћилим за предворје
храма на свету који јутром сија бојама свог
Љубичастог Сунца.
.
Негде у долини је Славуј певао док је ветар
објашњавао јутрошњи подвиг њих двоје…
Живот се брани на свим својим границама…
.
„Дар дарује звезда роду свом
Звездари су били ту и донели бели гром
Муњу сјајну да сад небо вагре
И сушт живу искру прве ватре.“