Нечујно, спустио се доле у кут своје куће да мирно и

неометано посматра у себе.  Речи су му постале као

искре које плове по ваздуху око њега. Тих. Дуги тих.

Мислима погледа у себе а потом и ван себе и ту га

је она чекала.

.

Они су заједно од постанка. Више и незнају кад то

беше али се нешто у њима живо сећа на то. На време

пре времена.

.

Светови испод су пловили…

Мир је свуда певао док је негде далеко звездана

харфа плела своје тонове. Очи које сијају изнад

светова магли и мрака а врелином своје љубави топе

вечите ледове заборављених светова што тону у

тмину.

.

На једном од њих је остао део велике коцке од

кристала који је служио као резонатор вибрација које

подстичу живот тог света. Иако део, неки вероваше да

 и тиме иако малим, могу да искористе тамни да

отворе закључане капије међу световима.

.

Виши ред знања – живи као особа. Има своје поље и

памет и глас. Сферу око себе ствара и у њој

неприметно даје достојним све шта их тада и ту

занима.

Технологија више природе ради на непосредном

односу са сваким достојним бићем.

.

Она улази у њихову свест и они је користе према

потреби стварања. Такође је не можеш користити па

чак ни опазити уколико ниси и сам на тој разини.

.

Њих двоје су то добро знали али су ипак решили да

провере овај мали део кристала на далеком свету.

.

Затекли су машине. Непрегледни хоризонт машина

спојених у једну целину ради стварања довољно

велике интелигенције и самосвести да би се кристал и

 знања из њега њима отворио.

.

Сва природа је била уништена. Земља на којој се ово

одвијало је спавала сном без снова док су машине

очајнички покушавале да узму шта су наумиле.

.

Машине су донете. Неколико тамних јерарха су имали

визију како да неопходну им енергију преузму чак и из

 самог дела кристала, док су они сами били одсутни –

машине су радиле за њих.

.

Део знања кристала је почео бити декодиран јер су

користили заробљене честице високо развијених

суштина палих у борби против мрака.  То је био

последњи начин да се иоле нешто узме. У том часу су

њих двоје стигли неопажено.

.

Звездари су погледали сцену ужаса.

Машине нису регистровале њихово присуство јер они

су ту били својим етеричним телима.

.

Она је замахнула десном руком и заробљене честице

високо развијених суштина одлетеше у етар слободне.

Одједном црнило у првом кругу око ње. Милиони

машина су престали са радом.

.

Она је наставила да ослобађа честице и редом су

машине престајале са радом.

.

Он је за то време мотрио звезданим погледом на

могуће сукобе. И слетеше две тамне суштине да

провере шта је зауставило ток њиховог делања.

.

Он их је одмах зауставио енергијском опном пре него

су напали.

Држао их је тако неко време док је она ослобађала

преостале животне честице високо развијених

суштина.

.

У међувремену, још осам тамних јерарха је дошло и

јасним бесом нападоше њега.

Он паде од силине удара али издржа још мало.

Већ су га ломили јако и бол је био ужасан.

.

Још два трена и био би скршен док му она не дође у

помоћ и однесе га испред њих.

.

На последњој разини пре повратка су застали и

мислима разговарали и опростили се до неког

следећег пута.

.

Он је поново био у свом телу у куту своје куће.

Уздахнуо је и помислио: „Још један свет спашен

касно…“

.

Мирно је пошао горе. На столу је чекао врч медовине

од биља скривене шуме…он га не постави ту.

Само се осмехнуо и видевши брезову кору са три речи

и симболом живота

 》никад није касно《

је знао…да живот се на крају увек пита.

Поглед му је засузио. Купа медовине у ваздух и

 здравица! Слава теби Оче!

.

И слика ње која исто то ради на другом свету.

.

До тих светова нема путева…до оних које наш дух и

душа не направе.

.

Он је изашао напоље и однео две јабуке старој баки

доле ниже крај потока где је чувала овце. Она се

насмеши од срца њему и рече:

“ Дијете, ваља се, благодарим. Ове овце су добре ове

године биће пуно вуне и млека.“

.

„Биће Рајна, биће. Како си данас?“

.

„Добро, како ћу ти бити кад се ‘вако бринеш за мене…“

.

„Како је Ђед?“

.

„Са кравама отишао, добро је, служе га ноге и

даље…“

.

Он се насмешио…и лаганим кораком отишао низа

страну док му је бака Рајна махала…

Ипак између звездарења и свега, требало је покосити

свежу траву за зиму.

.

Он то радо учини, гледајући Њу очима духа како

управо везе златним нитима ћилим за предворје

храма на свету који јутром сија бојама свог

Љубичастог Сунца.

.

Негде у долини је Славуј певао док је ветар

објашњавао јутрошњи подвиг њих двоје…

Живот се брани на свим својим границама…

.

„Дар дарује звезда роду свом

Звездари су били ту и донели бели гром

Муњу сјајну да сад небо вагре

И сушт живу искру прве ватре.“