Сваке вечери, у давна времена, силазиле су виле с

планине да се брчкају у реци.

.

На брду се налазио град и у њему војници деспота

Стевана Високог. Усамљени, дуго су у ноћи слушали

песму вила доле на реци, али нису смели да им се

приближе.

.

Ипак, једне вечери искраде се неки од заповедника

и крену према реци. Тихо, кроз шивљаке, приближавао

се месту са кога се чуло дражесно певање.

Кад је стигао, видео је наге девојке ухваћене у коло.

Занесен њиховом лепотом, није примећивао шта се

око њега дешава.

.

Наједном, неко га је снажно ухватио и понео према

вилама. Отимао се, али узаман.

.

-Биће само наш – зачуо је глас највиткије девојке.

-Наш љубић – говориле су друге.

.

Никад се више није вратио на брдо изнад реке.

Сваке ноћи су га виле доводиле на купање и љубиле, а

кад је остарио – удавиле су га у највећем виру.

По том љубимцу вила насеље назваше Љубић.

 .

Фото: Атанас Јовановић – Танаско Рајић на топу