Радован М. Маринковић: Љубић
Сваке вечери, у давна времена, силазиле су виле с
планине да се брчкају у реци.
.
На брду се налазио град и у њему војници деспота
Стевана Високог. Усамљени, дуго су у ноћи слушали
песму вила доле на реци, али нису смели да им се
приближе.
.
Ипак, једне вечери искраде се неки од заповедника
и крену према реци. Тихо, кроз шивљаке, приближавао
се месту са кога се чуло дражесно певање.
Кад је стигао, видео је наге девојке ухваћене у коло.
Занесен њиховом лепотом, није примећивао шта се
око њега дешава.
.
Наједном, неко га је снажно ухватио и понео према
вилама. Отимао се, али узаман.
.
-Биће само наш – зачуо је глас највиткије девојке.
-Наш љубић – говориле су друге.
.
Никад се више није вратио на брдо изнад реке.
Сваке ноћи су га виле доводиле на купање и љубиле, а
кад је остарио – удавиле су га у највећем виру.
По том љубимцу вила насеље назваше Љубић.
.
Фото: Атанас Јовановић – Танаско Рајић на топу