Димитрије Николајевић: Ватре сна
Сад она излази из белог цвета
Огромна као сан мрачних дубина
И звучном риком пали сунце.
Ено је где се с рибама љуби
И плива низ невино јутро.
Ено је где се с птицама пари
И пева неке луде месечине.
Пред њеном дојком излази жума
Да је сву посишу вреле звери
Опијене помаком и њеним гласом.
Она се лепо отима од своје крви
И бежи у сенке свога тела.
Она се хвата за црне звукове
И муњу гради у своме оку.
За њом јуре стабла и ветрови
Разапети између две голе ноћи,
Њу ни пролом пометених жлезда
Не може више задржати,
Ни небом разбуктана птица
Не стиже криком да је заслепи.
Сва се у море сурвава
И паклом таласа обале одрања,
Цвет обара и сунце клетвом гаси.
А боле је ломне страсти и трну,.
Мучи се у крви и пенуша у грлу.
А горее ватре и до слома сишу,
Трза се и блеском искаче из себе.
Са сиренама се у бунилу извија
И горке смрти рађа у свом долу
Где звоне тишине и пуца корење,
Ено је сад где лежи на песку
И умире док је обилазе шкољке.
Ено је полумртве где просипа очи
И грубо нестаје у камењу.
,