Војислав Илић: Анђео мира
Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.
.
И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.
.
Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.
.
Ал’ осећа грање – па се тихо свија;
Осећа га лахор – па тихо ћарлија.
.
И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.
.
Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди…