Рефик Мартиновић: Мирис чаја


 

Још увијек ме сјећање тјера

на модре сњегове

једне хладне

јануарске зиме

гђе осташе твоји трагови

на једну дивну бајку

и на твоје име

на бијеле иглице

у увојцима плаве косе

на твој црвени шал

који је у маглама крио

образе румене

и бистре капи јутарње росе.

.

Још увијек памтим

кад су ме из сна будиле

промукле зоре

наше чаршије

што се с маглама боре

и уморне свјетиљке

у сребрном наручју

уснуле улице

док су ледени вјетрови

дахом са планине

грлили озебле брезе

у дну моје авлије.

.

И тако се крадом

разлијевају дани

јутрима сненим

која криком умиру

и ноћима без звијезда

које у трептају болном

губе свој сјај.

…а ја крај прозора сједим

у топломе дому

у тишинама без краја

и у бијело бојим

модре сњегове

и сјећањем љубим

прохујале дане

уз мирис топлога чаја

…а знао сам добро

да узалуд тражим

затурене твоје трагове

и у бијело бојим

јануарске сњегове

…ти си само мирис

липовог чаја

полумоја и далека

у блиједим зрацима

уморног сунчевог сјаја.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s